Jedan od uslova za povratak poverenja u digitalnu ekonomiju je da se ljudima pruži mnogo veća kontrola upotrebe, vlasništva i vrednosti njihovih informacija. Danas ljudi podstiču digitalnu ekonomiju ogromnim protokom podataka, ali praktično nemaju moć da traže poštenu nadoknadu za njih. Kompanije koje prikupljaju sve te podatke imaju potpunu kontrolu nad tržištem i zarađuju milijarde dolara ne obazirući se na vrednost privatnosti. Potrebno nam je novo tržište za određivanje vrednosti podataka, ono koje može uspostaviti ravnotežu na tom neujednačenom tržištu i uspostaviti ekonomsku vrednost privatnosti podataka. Prisustvovali smo početnim diskusijama o toj zamisli, u kojima je učestvovalo nekoliko zakonodavaca i stručnjaka koji su tražili modele koji će pružiti određenu nadoknadu ljudima koji dele lične podatke. Prema jednoj takvoj zamisli, koju je predložio guverner Kalifornije Gavin Njusam, deo zarade koju tehnološke kompanije ostvaruju iz korisničkih podataka bio bi preraspoređen.
Prema drugoj ideji, koja je potekla iz Majkrosofta, neophodno je uspostaviti koncept „dostojanstva podataka“, koji predviđa stvaranje institucije slične radničkom sindikatu koja pregovara o uslovima za razmenu podataka u ime krajnjih korisnika. Ti pristupi ukazuju na preko potrebnu korekciju neravnoteže moći digitalne ekonomije i pružaju korisne predloge, ali konačno, potreban nam je detaljniji oblik tržišta koji određuje kako se vrednost podataka procenjuje, osigurava i kako se njima trguje.
Efikasnom tržištu podataka najpotrebniji je mehanizam koji vodi računa o privatnosti pojedinih korisnika koja je ukorenjena u ličnom iskustvu, identitetu i specifičnom kontekstu. Vrednost jednog podatka dinamički se menja na osnovu nečije životne situacije i načina na koji se taj podatak kombinuje sa drugim tačkama podataka da bi se dobio uvid u vrednost. Sami podaci o lokaciji ne mogu da znače mnogo za nekoga ko šeta Menhetnom, ali ako se njima dodaju odlasci u kupovinu, podaci o prihodu i porodičnoj istoriji, ti GPS detalji mogli bi da budu vrlo vredni za ciljane oglase. Neki podaci mogu biti jeftini i uobičajeni, neki su vredniji i o njihovoj ceni bi trebalo pregovarati. Neki su možda toliko vredni da će ih korisnici u potpunosti zadržati, kao što su osetljivi zdravstveni podaci ili podaci o deci. Iz sve brojnijih slučajeva napada na privatnost podataka i uznemirujućih otkrića o kršenju te privatnosti shvatili smo da nećemo doći do sledeće faze digitalnog razvoja bez izgrađivanja većeg poverenja.
To poverenje mora proizaći iz sposobnosti ljudi da osiguraju svoju privatnost. Bilo koja stvarna ekonomska vrednost podataka zahtevaće veću korisničku kontrolu nad deljenjem podataka i veći stepen nestašice podataka – nestašice koja se stvara ograničenjem netransparentnog i nekontrolisanog širenja trgovine podacima. Da bi se postigli ti ciljevi, a uz to, i stvaranje poštenog i efikasnog tržišta za nerizične podatke biće potrebna četiri strukturalna elementa: personalizovano upravljanje podacima, dodeljivanje vlasništva nad podacima, transakciona infrastruktura i dinamičko određivanje cene podataka.
Personalizovano upravljanje podacima počinje da uspostavlja ravnotežu moći između kupaca i autora-prodavaca podataka preko upravljanja ličnim podacima i privatnošću u digitalnim interakcijama. To zahteva suštinsku promenu u tome ko određuje uslove i odredbe takvih interakcija. Danas, upravljanje podacima i kontrola privatnosti ostvaruju se pomoću zamorne ponude ili preko rešenja koje odgovara svima. Iako podešavanja privatnosti u operativnim sistemima, pregledačima, aplikacijama i drugim digitalnim uslugama pružaju korisnicima određenu zaštitu i prilagođavanje, dobavljači digitalnih usluga i dalje određuju opseg tih kontrola. Situacija je danas toliko nepovoljna da treba pročitati 900 stranica i potrošiti 34 sata za sve uslove i odredbe korišćenja popularnih aplikacija na prosečnom pametnom telefonu. Devet od svakih 10 korisnika pristaje na sve uslove bez čitanja bilo kog od njih. Ostale usluge privatnosti pružaju korisnicima veću kontrolu, ali rešenja koja odgovaraju svima onemogućavaju im da uspostave suštinski subjektivne i lične postavke privatnosti. Dakle, ne postoji opšte rešenje za upravljanje privatnošću pojedinaca. Da bi tržište podataka imalo smisla, pojedinim autorima podataka – bilo da su preduzeća ili potrošači – potrebni su alati za postavljanje sopstvenih uslova i pravila privatnosti. Ti alati moraju biti u stanju da umetnu jedinstvene identifikatore u sve vrste ličnih podataka, prate te različite vrste podataka kroz različite namene i u stvarnom vremenu i pregovaraju o uslovima prema kojima bi treće strane mogle da koriste te podatke.
Moramo da krenemo iz suprotnog smera i istovremeno nateramo i podstaknemo dobavljače digitalnih usluga da prihvate korisničku politiku privatnosti, a ne obrnuto. „Personalizovana povelja o privatnosti“ mogla bi da obezbedi glavnu kontrolnu tablu za upravljanje privatnošću i počne da uspostavlja stepen nestašice za različite vrste podataka u različitim kombinacijama, istovremeno osiguravajući te skupove podataka od otuđivanja. Takva povelja, u kombinaciji sa tehničkim i pravnim alatima opisanim u daljem tekstu, počeće da stvara nestašicu za bilo koju vrstu podataka – bilo pasivno ili aktivno stvorenih – pružajući neophodni preduslov za pregovaranje o vrednosti podataka.
Naravno, niko ne može prodati podatke ako ne može prvo da uspostavi svoje vlasništvo nad podacima. Najčešći način osiguranja vlasništva nad ličnim podacima je zaštita autorskih prava koja vlasniku pruža niz ekskluzivnih prava na originalno delo tokom trajanja autorskih prava. Međutim, autorska prava ne pokrivaju određene neposredne činjenice, kao što je GPS lokacija osobe, ograničavajući njenu sposobnost da zaštiti podatke i stvori nestašicu. Iako nedavna američka praksa tretira podatke kao i bilo koju drugu imovinu i pruža osnovu za zaštitu nečijeg vlasništva nad njom, robusnom tržištu bi bilo potrebno efikasnije i modernije sredstvo.
U jednom od grubljih metoda podaci bi mogli da postanu neupotrebljivi bez pristanka, tako što bi se stvarne informacije utopile u okeanu lažnih. Na primer, vaš pametni telefon može da pruži vašu lokaciju i, zatim, podnese niz nasumičnih zahteva istoj mreži. Dobavljač digitalnih usluga sigurno bi to smatrao rasipnim ili čak nezakonitim korišćenjem svojih računarskih kapaciteta, zbog čega bi korisnike označio kao zlonamerne, što bi dovelo do ishoda koji nije ništa bolji od izvornog greha dobavljača usluga. Nešto manje napadna alternativa bila bi transakciona infrastruktura koja prepoznaje neprihvatljivi broj praćenja na nekoj veb-stranici, a zatim preporučuje alternativne dobavljače digitalnih usluga koji omogućavaju bolju zaštitu ili pristaju da pregovaraju o vrednosti podataka. To bi, na kraju, podstaklo konkurenciju u zaštiti privatnosti među dobavljačima.
Bilo kom tržištu podataka biće potrebna i transakciona infrastruktura koja može da prepozna trendove na tržištu, objedini skupove podataka na osnovu tih trendova, a zatim kreira jedinice podataka koje se mogu prodati. S obzirom na to da vrednost podataka zavisi od toliko mnogo promenljivih, samo stvaranje ovih jedinica olakšalo bi stvaranje uređenog okvira za transakcionu infrastrukturu za izdavanje prodajnih ugovora ili licenci za korišćenje podataka. Takve licence su naročito važne, jer su podaci javno, nerivalsko dobro – za razliku od hamburgera ili džempera, na primer – dakle, isti skup podataka može se kopirati više puta bez gubitka vrednosti ili kvaliteta. Licence bi propisale uslove za upotrebu podataka i razjasnile ekskluzivnost određenog skupa podataka. Oni bi tada mogli da postave osnovu za tržište da bi nametnuli te uslove, stvorili ujednačene uslove za tržišne posrednike i, na kraju, podstakli poverenje. Naravno, ta vrsta proširene digitalne ekonomije zahtevala bi proširenu automatizaciju generisanja ugovora, licenci, prihvatanja i primene. To stvara tehničke izazove, ali zagovornici licenciranja podataka primećuju da je moguće rešiti ih.
Konačno, tržište bi trebalo da olakša dinamično određivanje cene. S obzirom na postojeći jaz između stvarne cene podataka (prosečno oko 0,0005 dolara po osobi) i procenjene vrednosti koju autori podataka pripisuju gubitku privatnosti (oko 36 dolara), bilo koji pomak sa trenutnog modela tržišta podataka, koji bi se mogao odrediti kao „besplatni podaci za besplatne usluge“, moraće da se odvija u fazama. To se mora odraziti na metod određivanja cena podataka, jer još uvek ne postoji opšte prihvaćeni standardni model cena. Većina trenutnih modela koristi ekonomske brojeve visokog nivoa, kao što su nacionalni nivoi produktivnosti, a zatim ih koriste za približno određivanje fiksne vrednosti podataka po osobi. Ti pristupi ne odražavaju tačno kontekst u kome se informacije koriste, niti uzimaju u obzir činioce kao što su lične postavke privatnosti, a oba utiču na vrednost različitih vrsta podataka. Zbog toga će nam biti potrebni dinamični mehanizmi za određivanje cena koji uzimaju u obzir različite promenljive i to rade na što je moguće lakši način. Pošto je to teško kad ne postoje istorijski podaci na kojima bi mogao da se uspostavi pravičniji sistem određivanja cene podataka, mogli bismo da počnemo s aukcijom podataka. Kupci bi mogli da ponude određene cene za korisničke podatke da bi se uspostavile početne vrednosti, što bi poslužilo kao osnov za model predviđanja koji pruža veću stabilnost tako što uzima u obzir širi spektar promenljivih, izračunava verovatnoću podudaranja ponude i potražnje, a zatim utvrđuje cenu za različite baze podataka. To je složena procedura, ali nije složenija od kompleksne kombinacije činilaca koju Airbnb i Uber koriste u svojim modelima određivanja cena.
Imamo stručnost, algoritme i računarsku snagu da kreiramo novo, simetrično tržište koje uspostavlja cenu za podatke čija je privatnost zaštićena i ljudima vraća priličan deo te vrednosti. Složen i težak posao potreban za izgradnju uravnoteženog i efikasnog tržišta podataka neće ispuniti novinske naslove. Ipak, izuzetno je važno pomeriti digitalnu ekonomiju od jednostrane objektivizacije i manipulacije koja je uništila najvažniju valutu – poverenje – prema pravednoj paradigmi podataka zasnovanoj na dostojanstvu, koja je temelj za sledeću fazu digitalne ekonimije i društvenog razvoja.