Zakonodavci su iznenada uzeli oružje u ruke, ali izgleda da su njihove akcije besmislene i verovatno neće imati željene rezultate. Napad na tehnološke kompanije zvanično je počeo. Neobuzdana moć velikih tehnoloških kompanija trenutno se nalazi u žiži napada iz Vašingtona. Federalna trgovinska komisija i Ministarstvo pravde podelili su između sebe nadležnost nad gigantima kao što su „Fejsbuk“, „Gugl“, „Amazon“ i „Epl“ da bi počeli istragu načina i procesa poslovanja. U isto vreme, političari se sapliću sami o sebe dok presuđuju u vezi sa podelom kompanija, monopolističkim ponašanjem i stvaranjem novih pravila i zakona.
Konjica je konačno stigla. Da li bi trebalo da budemo oduševljeni zbog toga?
U protekle dve godine, neprestano pričam o ogromnoj moći tehnoloških vlastodržaca, ponekad trapavom stilu upravljanja i tvrdoglavom odbijanju da preuzmu odgovornost za posledice koje donose alatke koje su napravili. Nisam oduševljena zbog konjice, a evo i zašto. Iste te agencije i zakonodavci, koji su sada žedni krvi, decenijama nisu ni pomislili da uvedu neku razumnu kontrolu u Silicijumsku dolinu, strahujući da ne ubiju „guske koje nose zlatna jaja“. Pre samo godinu dana, niko se nije obazirao na sve veću moć tehnoloških kompanija nad mnogim aspektima života u Americi. Štaviše, tvrdoglavo se nisu obazirali, niti ih je zanimalo kako se odvijaju procesi u tehnološkim gigantima.
Sad, ipak, jurišaju sa uperenim puškama, ali izgleda da su njihove akcije besmislene i verovatno neće imati željene rezultate. Neodoljivo me podsećaju na pravne ćate koji nose beležnice da bi zapisali šta je dobro, a šta loše u kompanijama. Očigledno namerno otkrivanje nejasnih parametara istrage koju sprovodi Ministarstvo pravde može biti preteča neorganizovanog i, verovatno, drakonskog krstaškog rata koji bi tu industriju, koja predstavlja jedno od naših nacionalnih blaga, hteo da svede na gomilu krša. Vidite, ja snažno podržavam uvođenje pravila u poslovanje tehnoloških kompanija i postavljanje utemeljenih smernica, posebno zbog toga što taj sektor uglavnom nikad nije bio kontrolisan. Do sada je postojala jedino lično inspirisana samokontrola koja izgleda kao zbrka nagonskih i nasumičnih odluka direktora, koji izgleda ništa ne znaju o ljudskoj prirodi. To su ljudi koji još ne shvataju da neonacisti nisu samo dobri momci koji koriste njihove platforme da bi ćaskali o vašarskim bakljama i o izbeljivanju belog rublja.
Skrenula sam sa teme. Da su zakonodavci izvršili smisleni pritisak na gigante pre deset godina, kada su postojali isti znaci upozorenja, mogli smo da sprečimo nastanak cele ove zbrke u kojoj se sad nalazimo dok nas preplavljuju lažne informacije, nečuvena narušavanja privatnosti i očigledni elementi ugrađeni u društvene mreže koji izazivaju zavisnost.
Razmislite, recimo, o pokušaju kompanije „Gugl“ da, 2008. godine, preuzme pretraživač kompanije „Jahu“ koji je očigledno bio van zakonskih okvira. Bila sam zapanjena kad je vlada, u to vreme, oklevala da zaustavi „Gugl“ da preuzme 80% tržišta. Tad sam napisala da se kompaniji ne sme dozvoliti da preuzme monopolistički deo tržišta jer je to loše za oglašivače, za potrošače i za inovacije.
U tom slučaju, savezni zakonodavci su konačno zabranili proceduru, ali je njihova stidljivost postala trend. Brojni su slučajevi preuzimanja kompanija koje bi trebalo podrobnije ispitati. Da li stvarno misle da je Dekret o saglasnosti iz 2011. godine Federalne trgovinske komisije bio dovoljan da natera Fejsbuk na poslušnost? Zar pristup „bez pravila“ kompanije Uber nije bio dovoljno očigledan znak da je mentalitet „krećemo se brzo i rušimo sve pred sobom“, koji je ušao u sve pore tehnološkog sektora, veliki problem. Svi slučajevi se odigravaju po istom scenariju jer su oni koji treba da brinu o nama dozvolili stvaranje kompanija koje ne smeju da propadnu, a koje su ugušile konkurenciju i naškodile potrošačima. I naravno, došlo je vreme za naplatu. Međutim, izgleda suviše kasno i suviše strogo. Pretnja da će najveće kompanije biti rasparčane je samo besmislena retorika kojom se neće postići ništa osim možda da se senatroka Elizabet Voren predstavi kao opaka (što ona i jeste, ali ne u ovom domenu). Rasparčavanje kompanija trajaće unedogled, a predstavlja i drastičan postupak koji je mogao da se izbegne postojećim zakonima ili razumnim izmenama u antimonopolističkim zakonima.
Istovremeno, zakonodavci su pokazali da su slabi i na mnogim drugim primerima. Sigurno je da je užasno to što tehnološke kompanije neprestano grabe podatke, ali još užasnije je to što naša vlada čak i ne pokušava da predloži nacionalni zakon o privatnosti kojim bi se zaštitili korisnici.
Umesto da vlada samo reaguje, trebalo bi da se posveti kreativnim promenama. Zakonodavci bi trebalo da razmišljaju kako da koriste savezne podsticaje da pokrenu stvaranje malih preduzeća koja bi otvorila smislena radna mesta i donela inovacije u državu; kako da ubede investitore da rizični kapital izvuku iz granica tri države (Kalifornije, Masačusetsa i Njujorka) u kojima ga ima najviše; kako da se izbore za raznovrsniju radnu snagu i ulože sredstva u ambicioznije obrazovne programe, što druge države stalno rade; kako da predvide uticaj novih tehnologija, kao što su veštačka inteligencija i napredna robotika, na ljude; kako da naprave infrastrukturne planove budućnosti za modernizaciju gradova i kako da ohrabre tehnološki sektor da se posveti inovacijama koje bi se izborile sa egzistencijalnim problemima današnjice, kao što su klimatske promene i nestašice hrane i vode.
Ipak, bar su se u potpunosti posvetili regulisanju električnih skutera, dok, u međuvremenu, tehnološke kompanije prelaze na pogo štapove. Kad već govorimo o skokovima i padovima, treba spomenuti da su akcije pomenutih kompanija pale u ponedeljak dok su se investitori uplašili da će sveopšte detaljno ispitivanje zaustaviti zahuktali digitalni voz.
Recimo da je obrušavanje na tehnološke kompanije zvanično počelo.