Veštačka inteligencija se ubrzano razvija i postaje neodvojiva karakteristika skoro svake softverske platforme koju možete da zamislite i nalazi se u osnovi brojnih vrsta digitalnih asistenata. Koristi se u svemu, od analize podataka i prepoznavanja obrazaca do automatizacije i podražavanja govora. Potencijal te tehnologije decenijama pokreće maštovite umove, nadahnjuje autore naučne fantastike, preduzetnike i sve one koji razmišljaju o tome kako bi mogla da izgleda budućnost vođena veštačkom inteligencijom. Ipak, kako se približavamo hipotetičkoj tehnološkoj singularnosti, pojavljuju se neki etički problemi koje ne smemo da zanemarimo.
Nezaposlenost i raspoloživost radnih mesta
Prvi je problem nezaposlenosti. Sasvim je sigurno da veštačka inteligencija može lako da automatizuje zadatke koje su ljudi nekada ručno obavljali. S jedne strane, stručnjaci tvrde da bi takve okolnosti, jednog dana, mogle da budu pogubne za našu privredu i dobrobit ljudi. Veštačka inteligencija bi mogla da postane toliko napredna i rasprostranjena da bi ubrzo obavljala većinu poslova koje danas obavljaju ljudi, što bi dovelo do rekordnog broja nezaposlenih, a to do propasti privrede i sve rasprostranjenije depresije, kao i do drugih problema, kao što je porast stope kriminala. S druge strane, stručnjaci tvrde da će veštačka inteligencija uglavnom uneti promene u poslove koji već postoje, dakle, umesto da oduzima poslove, veštačka inteligencija bi ih poboljšala i tako pružila ljudima priliku da poboljšaju svoje veštine i da napreduju.
Ovde se etička dilema uglavnom javlja kod poslodavaca. Ako biste mogli da iskoristite veštačku inteligenciju da zameni čoveka, što bi povećalo efikasnost i smanjilo troškove, a možda i poboljšalo bezbednost, da li biste to uradili? Izgleda da je to logičan potez, ali mnoga preduzeća koja bi donela takve odluke mogla bi da se suoče sa opasnim posledicama.
Mogućnost pristupa tehnologiji i razlika u raspoloživim finansijskim sredstvima
Isto tako moramo da razmislimo o dostupnosti tehnologije veštačke inteligencije i njenim potencijalnim budućim uticajima na razliku u finansijskim sredstvima. Trenutno, velike tehnološke kompanije i bogati pojedinci raspolažu najnaprednijom veštačkom inteligencijom. Na primer, „Gugl“ koristi veštaku inteligenciju za svoje uobičajene poslovne operacije, uključujući razvoj softvera i eksperimentalne novine – pobedila je najboljeg na svetu u igri Go. Veštačka inteligencija ima moć da značajno poboljša proizvodne kapacitete, inovacije, pa čak i kreativnost. Ko god ima pristup najnaprednijoj veštačkoj inteligenciji imaće ogromnu i sve veću prednost u odnosu na sve one koji joj ne mogu tako lako pristupiti. S obzirom na to da će samo najbogatiji ljudi i najmoćnije kompanije imati pristup najmoćnijoj veštačkoj inteligenciji, to će sasvim sigurno još više istaći razlike u bogatstvu i moći koje već postoje.
Šta bismo mogli da preduzmemo? Da li bi trebalo da postoji neko ovlašćeno telo koje bi izdavalo dozvole za pristup veštačkoj inteligenciji? Ko bi trebalo da donosi te odluke? Odgovor nije tako jednostavan.
Šta znači biti ljudsko biće
Da bismo koristili veštačku inteligenciju za modifikovanje ljudske inteligencije ili menjanje odnosa između ljudi, trebalo bi da razmotrimo šta znači biti ljudsko biće. Ako ljudsko biće postiže intelektualni podvig uz pomoć́ ugrađenog čipa veštačke inteligencije, možemo li i dalje da ga smatramo ljudskim podvigom? Ako se za obavljanje svakodnevnih potreba u velikoj meri oslanjamo na interakcije veštačke inteligencije, a ne na ljudske, kakav bi to uticaj imalo na naše raspoloženje i, uopšte, zdravlje? Da li treba da promenimo pristup veštačkoj inteligenciji da bismo to izbegli?
Mašina za pravljenje spajalica i drugi problemi veštačke inteligencije
Jedan od najpoznatijih problema veštačke inteligencije je njen potencijal da bude „suviše dobra“. U suštini, to znači da je ona neverovatno moćna i napravljena za obavljanje određenog zadatka, ali to može da ima nepredvidive posledice. Misaoni paradoks koji se često navodi da bi se istražila ta ideja je „mašina za pravljenje spajalica“, veštačka inteligencija stvorena da što efikasnije pravi spajalice. Jedina svrha te mašine je pravljenje spajalica, pa ako je prepuštena sama sebi, mogla bi da počne da pravi spajalice od ograničenih materijalnih resursa i na kraju bi potpuno iscrpela planetu. Ako pokušate da je isključite, može da vas spreči u tome pošto je ometate u obavljanju jedine njene funkcije, a to je pravljenje spajalica. Mašina nije ni zlonamerna, a najmanje svesna, ali vrlo je sposobna za destruktivne akcije.
Tu dilemu još više komplikuje činjenica da većina programera neće biti svesna da postoje rupe u njihovom programu sve dok ne bude suviše kasno. Trenutno nijedno regulatorno telo ne može da odredi kako treba programirati veštačku inteligenciju da bi se izbegle takve katastrofe, jer je problem, po definiciji, nevidljiv. Da li treba da nastavimo da pomeramo granice veštačke inteligencije bez obzira na sve? Ili bi trebalo da usporimo napredak dok ne budemo mogli bolje da se pozabavimo tim problemom?
Predrasude i neravnomerna raspodela koristi
Dok u svakodnevnom životu koristimo osnovne oblike veštačke inteligencije, sve smo svesniji pristrasnosti koje se kriju u njenom kodiranju. Razgovorne sisteme veštačke inteligencije, algoritme za prepoznavanje lica, pa čak i pretraživače, uglavnom su stvorili ljudi koji dele slične demografske odlike i zbog toga zanemaruju probleme sa kojima se suočavaju druge demografske kategorije. Na primer, sistemi za prepoznavanje lica mogu bolje da prepoznaju lica bele boje kože nego lica manjinske populacije.
I ponovo se pitamo, ko će biti odgovoran za rešavanje ovog problema. Kad bi programeri pripadali raznovrsnijim demografskim grupama, možda bi potencijalno mogli da reše ovaj problem. Da li bi to bila dovoljna garancija? Ako bi bila, kako bismo mogli da primenimo takva pravila zapošljavanja?
Privatnost i bezbednost
Korisnici su takođe sve više zabrinuti zbog svoje privatnosti i bezbednosti kada se govori o veštačkoj inteligenciji, i to sa dobrim razlogom. Današnji korisnici savremenih tehnologija navikavaju se na to da im se uređaji i softveri neprestano mešaju u život. Pametni telefoni, pametni zvučnici i drugi uređaji uvek ih slušaju i prikupljaju podatke. Beleži sve sve što radite na internetu, od provere objava na društvenim mrežama do pretraživanja proizvoda. Na prvi pogled, to možda i nije toliko važno. Ipak, ako se moćna tehnologija nađe u pogrešnim rukama, mogla bi lako da se zloupotrebi. Dovoljno motivisana osoba, kompanija ili haker može da iskoristi veštačku inteligenciju da sazna više o potencijalnim ciljevima i napadne ih – ili da koristi informacije u podle svrhe.
Problem zlog genija
Kad već govorimo o podlim svrhama, još jedna etička briga u svetu veštačke inteligencije je problem „zlog genija“. Drugim rečima, koje kontrole možemo da uspostavimo da bismo sprečili da moćna veštačka inteligencija dospe u ruke „zlog genija“ i ko treba da bude odgovoran za te kontrole? Taj problem je sličan problemu nuklearnog naoružanja. Ako samo jedna „zla“ osoba dobije pristup tim tehnologijama, mogla bi da nanese nemerljivu štetu svetu. Najbolje preporučeno rešenje za nuklearno naoružanje je razoružanje ili ograničavanje broja oružja koje je trenutno dostupno svakoj strani. Ipak, kontrolu veštačke inteligencije bilo bi mnogo teže sprovesti. Uz to, propustili bismo sve potencijalne koristi koje bi nam donela veštačka inteligencija ako bismo ograničili njeno napredovanje.
Prava veštačke inteligencije
Autori naučne fantastike vole da zamišljaju svet u kome je veštačka inteligencija toliko složena da se praktično ne razlikuje od ljudske inteligencije. Stručnjaci raspravljaju da li je to moguće, ali pretpostavimo da jeste. Da li bi bilo u našem najboljem interesu da se prema toj veštačkoj inteligenciji odnosimo kao prema „istinskom“ obliku inteligencije? Da li bi to značilo da ima ista prava kao i ljudsko biće? To otvara vrata širokom podskupu etičkih razmatranja. Na primer, vraća se našem pitanju „šta znači biti ljudsko biće“ i primorava nas da razmislimo da li bi se isključivanje mašine moglo jednog dana kvalifikovati kao ubistvo.
Od svih etičkih razmatranja na ovoj listi, ovo je jedno od najneverovatnijih. Nismo ni blizu stvaranja veštačke inteligencije koja bi mogla da bude na nivou ljudske inteligencije.
Tehnološka singularnost
Spomenućemo još i pojam tehnološke singularnosti – tačke u kojoj veštačka inteligencija postaje toliko moćna da u svakom mogućem slučaju nadmašuje ljudsku inteligenciju, ali pri tom ne govorimo o jednostavnoj zameni nekih procedura koje su se tradicionalno obavljale ručno. Kada bi se to dogodilo, veštačka inteligencija bi verovatno mogla samu sebe da poboljša i funkcioniše bez intervencije čoveka. Šta bi to značilo za budućnost? Da li bismo mogli da budemo sigurni da će takva mašina da radi u najboljem interesu čovečanstva? Da li bi bilo najbolje da po svaku cenu izbegnemo takvo napredovanje?
Pošto ne postoji pravo rešenje ni za jedan od ovih etičkih problema, potrebno ih je dalje razmatrati. Ako nameravamo da i dalje tehnološki napredujemo, te probleme treba vrlo ozbiljno da shvatimo.