Kina već ima najveću nadzornu mrežu na svetu; u njoj se nalazi više od polovine svih nadzornih kamera koje se koriste širom sveta. Najnoviji izveštaj pokazuje koliko brzo se taj sistem širi. Od 2010. do 2019. godine, država je preko svojih javnih nabavki naručila opremu, kao što su kamere za prepoznavanje lica, kao i usluge održavanja nadzornog sistema. Pri tom, treba napomenuti da su se njene potrebe za opremom i uslugama povećale za skoro 1.900%, navodi se u izveštaju publikacije ChinaFile , koja je povezana sa Centrom za azijsko društvo o američko-kineskim odnosima. Samo u 2019. godini, utvrđeno je u izveštaju, skoro jedna trećina svih kineskih okruga kupila je opremu sa sprovođenje nadzora. ChinaFile , koja deluje kao neprofitna organizacija i sarađuje sa mrežom analitičara i istraživača koji se bave Kinom, objavila je samostalni izveštaj o stanju sistema za nadzor pošto je pregledala 76.000 javno dostupnih naloga javnih nabavki za nadzorne tehnologije od 2004. do maja 2020. godine. Izveštaj pruža sveobuhvatan pogled na razmere kineskog programa nadzora. Peking, naravno, ne objavljuje takve informacije. Izveštaj prikazuje dugogodišnji napor Kine da postane globalna nadzorna velesila.
Kineske kamere za prepoznavanje lica i nadzorni sistemi sada se koriste za obavljanje naizgled bezazlenih zadataka, kao što su nadgledanje posetilaca na turističkim mestima i vršenje bezbednosnih provera na aerodromima, i u invazivne svrhe, kao što je policijsko nadgledanje i pomaganje u sprovođenju represivne politike. Na primer, vlasti zapadne provincije Sinđijang primenile su široko rasprostranjene nadzorne sisteme za prikupljanje podataka o prepoznavanju lica, podataka o pametnim telefonima i prikupljanje drugih podataka koji bi im omogućile praćenje, a sve da bi nadgledale i pritvorile pripadnike manjinske ujgurske populacije u regionu.
Istovremeno, negativni uticaji nove tehnologije na lokalnom nivou podstiču zakonodavne vlasti da uvedu nove standarde u oblasti zaštite privatnosti podataka u zemlji u kojoj takvih standarda ili zakona skoro da i nema.
Oko sokolovo
Mnogobrojni novinski izveštaji poslednjih godina detaljno opisuju kako Peking koristi tehnološki nadzor u Sinđijangu da bi vršio represiju nad ujgurskim stanovništvom. Ipak, izgleda da su se napori Kine da masovno prati svoje građane i uvede procedure koristeći tehnologiju, kao što je policijski nadzor, proširili na teritoriji cele države. Na primer, u gradu Sikjao, na jugu Kine, u kome živi oko 300.000 stanovnika, zvaničnici su od 2006. godine instalirali više od 1.400 video kamera i preko 300 kamera za prepoznavanje lica, utvrdio je izveštaj organizacije ChinaFile . U izveštaju se navodi da su zvaničnici kamerama pokrili većinu javnih gradskih prostora kako bi se pozabavili „ozbiljnim problemom kontrolisanja ljudi“, navodi se u vladinom dokumentu do koga je došla spomenuta organizacija.
Masovni nadzor u manjim gradovima i oblastima predstavlja primer pokretanja kineskog projekta Oko sokolovo iz 2018. godine, ambiciozan pokušaj da se 100% kineskih javnih prostora –ulica, parkova, železničkih stanica – opremi kamerama za video-nadzor i da se prikupljeni podaci objedine u jednu centralnu platformu. Kineska vlada kaže da je projekat usmeren na poboljšanje javne bezbednosti i sigurnosti, ali izvan Kine se na njega gleda kao na sredstvo za povećanu državnu kontrolu.
Ipak, nadzor se u Kini ne koristi uniformno. Zemlja se suočava sa značajnim birokratskim preprekama u koordinaciji svojih procedura nadzora i razmene podataka između gradskih, pokrajinskih i centralnih vlasti, navodi se u izveštaju.
Nezadovoljstvo i negativne reakcije
Izgleda da su bar neki kineski građani svesni da je tehnologija duboko zagazila u njihov život. Ove nedelje Hangdžou, grad na istoku Kine u kome se nalazi kineski tehnološki gigant Alibaba, objavio je nacrt zakona koji će zabraniti upravnicima zgrada da postavljaju kamere za prepoznavanje lica u stambene objekte bez dozvole ljudi koji u njima žive. Predlog zakon se pojavio posle prve od mnogih tužbi koje su u međuvremenu podnete u Hangdžouu protiv tehnologije prepoznavanja lica. U pomenutom slučaju, Guo Bing, profesor na Univerzitetu Džeđijang u Hangdžou tužio je lokalni zoološki vrt jer ga je primorao da se podvrgne novom, obaveznom procesu prepoznavanja lica iako je nekoliko meseci pre posete kupio jednogodišnju propusnicu.
Tvrdi da je zoološki vrt prekršio njegova potrošačka prava kada mu nije vratio novac koji je dao za kartu pošto se usprotivio novoj proceduri. Zvaničnik vrta rekao je kineskim medijima da su nove procedure uvedene da bi se posetiocima olakšao ulazak u vrt. Kasnije, zoološki vrt je odlučio da ipak koristi otisak prsta da bi identifikovao posetioce. Guo, ipak, nije odustao od tužbe. Rekao je da je podneo žalbu da bi osporio „zloupotrebu tehnologije prepoznavanja lica“, a ne da bi mu vratili novac za ulaznicu. Njegov slučaj još čeka da bude obrađen od 29. oktobra.
Ako se usvoji predloženi zakoni u Hangdžuu, on bi predstavljao prvu zabranu obavezne upotrebe tehnologije prepoznavanja lica za privatne građane u Kini. Kineski državni mediji, koji su često sredstvo za prenošenje poruka koje šalje Peking, nagoveštavaju da bi zakon mogao da bude uzorak za slične zakone koji bi se sprovodili u gradovima širom Kine, što znači da bi zakonodavci mogli da podrže kinesko javno mnjenje. Istraživanje koje je u decembru 2019. godine sproveo Istraživački centar za zaštitu ličnih podataka u Pekingu pokazalo je da je 57% ispitanika reklo da su zabrinuti zbog toga što se prati njihovo kretanje, a 74% je izjavilo da bi se odlučilo za analogne metode identifikacije umesto tehnologije prepoznavanja lica.
Kineska vlada je možda već izgradila najveći sistem za masovni nadzor na svetu, ali izgleda da su njeni građani spremni da nametnu neka ograničenja.