Vreme provedeno ispred „vašarskih iskrivljenih ogledala“ tokom video-poziva dovelo je toga da ljudi imaju potpuno drugačiju, odnosno iskrivljenu sliku o sebi i svom izgledu. Pošto smo proveli mnogobrojne sate gledajući sebe tokom video-konferencijskih poziva, stekli smo potpuno drugačiju i nažalost iskrivljeni sliku o sebi i svom izgledu. Dr Šadi Kuroš dermatološkinja i profesorka na Medicinskom fakultetu na Harvardu tu pojavu je nazvala „Zoom dismorfija”, kada je tokom pandemije primetila da raste broj poziva za zakazivanje pregleda i konsultacija zbog problema povezanih sa izgledom pacijenata.
„Bila sam zabrinuta zbog toga što vreme provedeno ispred kamera računara negativno utiče na percepciju ljudi o njihovom izgledu”, kaže ona. Kuroš upoređuje video-konferenciju putem kamere telefona sa „vašarskim iskrivljenim ogledalima” jer, kaže ona: „Ljudi zapravo ne gledaju svoj pravi odraz. Oni ne shvataju da je to iskrivljeno ogledalo” Ona kaže da postoje činioci, kao što je ugao kamere ili udaljenost od nje, koji prikrivaju ili maskiraju naš pravi izgled.
Na početku pandemije, Kuroš je primetila čudan obrazac u vrstama konsultacija kojima se bavila. „Ljudi su bili opsednuti upuštanjem u kozmetičke operacije u vreme kada im se savetovalo da ne preuzimaju nepotrebne medicinske rizike”, kaže ona. „Bilo mi je čudno to što su ljudi bili neobično zaokupljeni svojim izgledom ili još bolje čudnim stavom prema svom izgledu.”
Napomenula je da je došlo do povećanja broja posebnih zahteva za operacijama nosa i izglađivanjem bora na čelu. I što se više Kuroš bavila time, sve se više pitala kako se to može povezati sa vremenom provedenim na video-konferencijama. „Ljudi su se žalili na opuštenu kožu donjeg dela lica i vrata. Pitali smo se da li je to zbog toga što su ljudi držali svoje pametne telefone pod čudnim uglovima i gledali dole”, kaže ona. U martu ove godine, britanski plastični hirurzi izveštavali su o povećanju broja konsultacija za 70 procenata. Kuroš i njen tim dublje su istražili kako kamere na računarima i prednja strana telefona mogu izobličiti slike. „Kada snimite fotografiju sa manje udaljenosti, veća je opasnost od iskrivljenja slike”, objašnjava ona. „Kad je kamera okrenuta napred, otkrili smo da je izobličenje slike sve veće što smo bliže kameri, a poznato nam je da smo skloni da pravimo selfije iz neposredne blizine i sedimo što bliže ispred prenosnih računara.”
I dok Snapchat dismorfija (selfi filteri koji su doveli do porasta upotrebe botoksa) postoji od 2015. godine i povezana je sa takozvanim „vanzemaljskim licem” (velike oči, abnormalno podignute jagodice obraza), Zoom dismorfija ima izuzetno važnu i različitu karakteristiku. „U slučaju snapchat dismorfije pacijenti bi dolazili kod kozmetičkog hirurga noseći svoju fotografiju koja je prošla kroz mnogobrojne filtere, ali bili su svesni da postoji izvesna dismorfija u tom pogledu”, kaže Kuroš. „Međutim, kod Zoom dismorfije takva svest ne postoji. Ljudima jednostavno nisu poznata izobličenja slike koja su posledica funkcionisanja njihove kamere.” Ona kaže da su prinudna zaključavanje stvorila „savršenu oluju” problema u percepciji sopstvenog izgleda. „Osim što su gledali sebe na ekranu tokom video-konferencija, ljudi su živeli u izolaciji, a svoje slobodno vreme provodili su gledajući jako iskrivljene slike drugih ljudi na društvenim medijima. Verujem da se suočavamo sa novim mentalnim poremećajem.”