U našem digitalnom svetu, pogrešno otkucan tekst ili reč može da izazove neočekivane posledice. U maju ove godine, Luiđi Rimonti je krenuo iz svog doma u Gejtshedu da bi uhvatio trajekt do Nort Šildsa, što je predstavljalo prvu etapu na njegovom putu od 1.700 kilometara do Italije. Energičan i vitalan osamdesetogodišnjak, Rimoti je odrastao u predgrađu Rima pre nego što se doselio na severoistok Engleske još kao mladić. Često je automobilom odlazio u Rim i stalno govorio svojim sinovima Đinu i Valteru da najviše voli da sam vozi toliki put. Pošto su sinovi bili vrlo zabrinuti za njegovu bezbednost, u maju su prvi put uspeli da ga nagovore da koristi uređaj za navigaciju. Kad se u Amsterdamu iskrcao sa trajekta, počeli su problemi sa navigacijom. Stao je na benzinskoj pumpi i zamolio nekoga da mu ponovo unese naziv odredišta, odnosno Rim. Neznanac je to i učinio i Rimonti je krenuo, kako je mislio, prema Rimu.
Posle celodnevne vožnje, Rimonti je odlučio da stane negde da bi se odmorio. Nije prepoznao okolinu, ali svakako je dobro napredovao. Međutim, ubrzo je bio vrlo zbunjen kad mu je prijatni glas uređaja za navigaciju saopštio da će uskoro stići na odredište. Odlučio je da mora da proveri gde se nalazi. Bio je siguran da nije u Italiji. Pošto je hteo bolje da pogleda putokaz, zaustavio se na blagom usponu, izašao iz automobila, ali nije povukao ručnu kočnicu. Kola su polako počela da se kreću unazad, otvorena vrata su ga udarila i vukla sve do znaka, srušila znak, a Rimonti se pri udaru automobila oslobodio. Na putokazu je pisalo Rom, a to je malo selo u Nemačkoj, oko 1.000 kilometara udaljeno od italijanske granice. Rim (engl. Rome) je morao još malo da sačeka na dolazak Rimontija.
Živimo u čudnim vremenima, delom digitalnim, delom manuelnim. Možemo da kažemo u hibridnom dobu, koje verovatno neće dugo trajati. Oslonili smo se na kodove i algoritme koji obavljaju većinu naših poslova, ali na početku svakog tog procesa nalazi se čovek. Čudesna tehnologija! Neverovatna automatizacija! Ipak, sva ta čuda zavise od jednog prsta koji se spušta na ispravni taster na tastaturi, od palca koji dodiruje ispravnu četvrtinu inča na ekranu ili od pravilnog klika mišem.
U martu 2015. godine, avion je zbog pogrešno unete cifre na računaru u pilotskoj kabini (uneto je 15 stepeni i 19,8 minuta istočno, umesto 151 stepen i 9,8 minuta istočno) odvezao svoje putnike iz Sidneja u Melburn umesto u Kuala Lumpur. U januaru 2018. godine, zbog neverovatne administrativne greške, stanovnici Havaja su bili primorani na evakuaciju jer im je pretio raketni napad. Službenik je pogrešio samo za nekoliko piksela u padajućem meniju. U skoro automatizovanom vremenu, obično se od nas traži da uradimo svoj deo posla na početku svakog poduhvata pre nego što počnu milioni digitalnih procesa, koji se obavljaju brzo, nerazumljivo (za nas) i naravno van našeg vidokruga. Kad sve krene naopako, to pomalo podseća na domine koje se ruše u nizu. Srušili smo prvu i okrenuli se potpuno uvereni da će se sve domine srušiti onako kako smo planirali. Ako pogrešimo u tom prvom koraku, posledice se mogu nizati i po svojoj ozbiljnosti daleko nadmašiti prvu grešku koju smo napravili.
U jednoj bolnici u Tenesiju, medicinska sestra je kliknula dugmetom miša da bi naručila lek iz elektronske vitrine za lekove (nešto kao automat za pilule). Bio joj je potreban lek za smirenje za jednog od pacijenata. Međutim, ispostavilo se da je naručila otrov kojim se izvršava smrtna kazna nad osuđenicima. Sudi joj se za ubistvo iz nehata. Ovog leta, Donald Tramp je objavio tvit u kome je princa Čarlsa nazvao „the prince of Whales“ (engl. whales – kitovi), što je naravno izazvalo burne reakcije. Nedavno je u opticaj pušteno 46 miliona novčanica u Australiji na kojima je nedostajalo jedni slovo „i“ u reči responsibility. Naravno, sve su to vrlo bezazleni slučajevi. Međutim, da li su neke od grešaka u kucanju izazvale mnogo ozbiljnije, opasnije i dugotrajnije posledice?
U martu su recimo, članovi Evropskog parlamenta izglasavali vrlo važan amandman na zakon o zaštiti autorskih prava. Iako je bilo vrlo napeto, posle glasanja, više od deset članova su priznali da su slučajno pritisnuli pogrešnu opciju. Zakon je prošao bez amandmana. Postoji jedan izuzetan slučaj nepovratnog pogrešnog klika iz 2009. godine. Službenik iz Ministarstva privrede je pregledao popis privatnih firmi u Velikoj Britaniji u potrazi za kompanijom Taylor & Son iz Mančestera, koja je zbog dugovanja morala da bude zatvorena. I tada se dogodila greška. Zaposleni je pogrešno izabrao kompaniju Taylor & Sons sa sedištem u Kardifu i počeo sa likvidacijom te firme, koja je, inače, izuzetno uspešna inženjerska kompanija i postoji još od 1870. godine i ima profit od 35 miliona funti godišnje. Naravno, lavina je pokrenuta i preko noći uspešna kompanija sa dugom tradicijom je morala da stavi katanac na vrata.
Kad smo već kod najgorih posledica koje greške u unosu teksta mogu da imaju, spomenimo slučaj iz Šefilda i Najdžela Langa kome je život skoro uništen 2011. godine. Danas u ranim pedesetim Lang živi sa svojom suprugom Kler i njihovim sinom. Kad je sve počelo, Lang je imao 44 godine. Radio je kao savetnik za lekove u Gradskom veću Šefilda. Tek što su se vratili sa odmora, jednog subotnjeg popodneva, policajci su im zakucali na vrata. Malo je nedostajalo da se sruši na ulazu kad su mu saopštili da ga optužuju za preuzimanje video snimaka dečje pornografije. Policija Šefilda je pronašla IP adresu koja ih je odvela do njegovog računara.
Na zahtev policajaca, Lang je otišao u stanicu. Prema Langovim rečima, u to vreme je bio prilično nespretan u korišćenju računara. Posedovao je samo jedan računar na kome je slušao rege muziku. Kad su počeli da ga ispituju o internetu, uzvratio im je pitanjima. „Pretraživač veba? Mislite nešto kao Gugl?“ Mnogo kasnije, nekoliko godina kasnije, saznao je da ga je samo jedna greška u kucanju, jedna pogrešno uneta cifra povezala sa nečijim drugim zločinom i napravila mu pakao od života. Tri nedelje je forenzičarima bilo potrebno da pregledaju računar i oslobode ga svih optužbi. Tokom te tri nedelje nije smeo da se vrati supruzi i sinu jer, u suprotnom, socijalna služba bi im oduzela dete. Međutim, Langovo ime je okaljano, a on je bio blizu nervnog sloma. Uvek mu se činilo da ga gledaju drugačijim očima.
Neke greške u kucanju se mogu ispraviti. U slučaju Havaja, posle panike građana od dvadesetak minuta, stiglo je obaveštenje da je poruka pogrešna i da nema mesta panici. U svakom slučaju, biće bolje pripremljeni za stvarni napad, ako se ikad dogodi. Što se tiče kompanije iz Šefilda, vlasnik je posle podnete tužbe, uspeo da dobije obeštećenje u iznosu od 8 miliona funti i osnovao je novu kompaniju.
Okrutnost Langovog slučaja je neverovatna. Stalno je razmišljao o tome kako da skine ljagu sa svog imena. Upustio se u pravni bitku i 2014, tri godine posle hapšenja, uspeo da dobije izvinjenje od policije koja mu je rekla da je u pitanju bila greška u kucanju i da je na formularu bila dodata još jedna cifra. Lang je dobio obeštećenje od nekoliko desetina hiljada funti, ali šteta je načinjena i nikakvo izvinjenje tu ne može pomoći. Međutim, postoje i neke srećni završeci. Recimo , Kejsi Berg, pedesettrogodišnja razvedena gospođa iz Sent Luisa je kupila novi telefon i dok je prebacivala imenik u novu nokiju pogrešno je unela jedan telefonski broj. Šest godina kasnije, kad je pokušala kolegi da pošalje poruku, nije uspela. Poruku je međutim dobio jedan nepoznati čovek koji je živeo skoro 1.500 kilometara dalje u Koloradu.
Henri Glendening, mladić u dvadesetim, je dobio poruku Bergove i uzvratio joj drugom porukom u kojoj je obavestio da je broj pogrešan, ali da bi svakako došao da ne mora da ide na posao. Bergova je oduševljena i nastavila je da se dopisuje sa mladićem. Posle nekog vremena, uprkos razdaljini i razlici u godinama, počeli su da se zabavljaju i venčali su se 2015. godine. Naime, Bergova je, dok je prepisivala telefonske brojeve, pritisnula broj šest, umesto nule, dakle pogrešila je za tek nekoliko milimetara koji su je doveli pred oltar.
Rimontijeva priča je obišla Evropu. Njegov sin je za sve krivio uređaj za navigaciju. Prema njegovim rečima, Rimonti je uvek nepogrešivo pronalazio pravi put, čitao putokaze i vraćao se svom rodnom domu kao pingvin. Nije trebalo da ga opterećujemo tehnologijom, reči su njegovog sina. Možda bi tehnologija trebalo da brže napreduje i omogući nam da uređaji slušaju glasovne komande ili da nam, još bolje, čitaju misli da bismo tako prevazišli svoju urođenu aljkavost.