Počinjemo da uviđamo posledice koje tehnologija ima na razvoj dece, kao i na veštinu čitanja odraslih. Istraživanja ne pružaju optimistične rezultate. Pismenost doslovce menja ljudski mozak. Proces učenja čitanja menja naš mozak, a te promene zavise i od onoga šta čitamo, kako čitamo i odakle čitamo (da li sa štampane strane, e-čitača, telefona ili prenosivog računara). To je posebno važno u našoj novoj realnosti kad su mnogi ljudi vezani za veći broj ekrana u svakom trenutku. Pošto ogroman deo svetske populacije radi od kuće, a milioni studenata uče u svojim domovima, razvijanje takozvanog „dvostruko pismenog mozga“ – onog koji je prilagođen i digitalnoj i tradicionalnoj štampanoj pismenosti – nikada nije bilo važnije. Pesnik T. S. Eliot postavio je proročanska pitanja: Kako pronalazimo znanje u našim informacijama? Kako pronalazimo mudrost u našem znanju? Naučnici i nastavnici postavljaju slična pitanja: da li će različiti mediji pozitivno ili negativno uticati na naše sposobnosti da primamo informacije, prepoznamo šta je istina, posmatramo stvari i događaje sa stanovišta drugih ljudi i pretvaramo informacije u znanje, što je preduslov za nastajanje mudrosti? Odgovori koje dobijemo na ta pitanja imaće presudni uticaj na oblikovanje intelektualnog, društveno-emocionalnog i moralnog razvoja naše dece, kao i na očuvanje našeg.
I dalje smo tek u početnoj fazi shvatanja uticaja učenja uz pomoć digitalnih platformi na razvoj čitalačkog mozga dece, kao i na očuvanje čitalačkog mozga odraslih. Transformisanje novih informacija u konsolidovano znanje u moždanom električnom sklopu zahteva uspostavljanje mnogobrojnih veza sa veštinama apstraktnog mišljenja, pri čemu svaka od tih veština zahteva određeno vreme i usredsređenost, kojih obično nema kod digitalnog čitanja. Priznajte i sami. Mnogi od vas su tek na brzinu prešli preko poslednje dugačke i komplikovane rečenice ili možda preko svega do sada. Brzo tražite informacije i ne trošite vreme da o njima podrobnije razmislite. Ako je tako, propuštate dve prilike. Prvo, da ispitate osnovu na kojoj se zasniva izjava i drugo, da ponudite svoja razmišljanja. Sve se to dešava jer ste samo ovlaš prešli preko teksta, pregledali ga na brzinu ili ste tek uočili neku reč. Pri tom, uopšte niste svesni da se zbogtakvog postupka vaš mozak već menja, kao što će se menjati i mozak vašeg deteta koji još nije u potpunosti razvijen i, prema tome, podložniji takvom uticaju.
„Brzo pregledanje teksta u cilju traženja informacija“ predstavlja novi standard čitanja. Njemu nedostaje posvećenost i udubljenost u proces čitanja, koje zahtevaju pažnju koja je u opasnosti u kulturi i na medijumu koji nam stalno takvu potrebnu pažnju odvlače svim i svačim. Navedeni proces čitanja obuhvata povezivanje novih informacija sa znanjem koje posedujemo, pravljenje analogija, izvođenje zaključaka, ispitivanje istinitosti, sagledavanje pročitanog sa stanovišta drugih ljudi (što produbljuje empatiju i proširuje znanje) i integrisanje svega u kritičku analizu. Udubljenost u ono što čitamo i posvećenost čitanju predstavljaju most koju naša vrsta gradi ka dubljem uvidu i stvaranju nove misli.
Da bismo primenili te interaktivne procese potrebne su nam skoro automatizovane veštine dešifrovanja i svrsishodna pažnja koja misao premešta sa „letenja na sletanje“. Neprimetne pauze u čitanju mogu dovesti do munjevitih skokova do najudaljenijih dometa naših misli. Nasuport tome, kad tek prelećemo preko teksta, mi jednostavno nemamo vremena da razmišljamo ili da osećamo. Razlika između pregledanja i čitanja, uz svu našu inteligenciju, je razlika između potpuno aktivnog čitalačkog uma i njegove spržene verzije otupljene gledanjem u ekran.
Današnja kriza samo povećava i pogoršava opasnost po sticanje potpune pismenosti jer ljudski mozak nije napravljen za čitanje. Pismenost zahteva nove elastične moždane veze. Elastičnost omogućava vezama da se prilagođavaju svakom sistemu pisanja i svakom medijumu. Problem je u tome što moždane veze odražavaju karakteristike medijuma, bez obzira na to kakve te karakteristike mogu biti. Štampani medijum traži sporije i pažljivije procese čitanja koji zahtevaju vreme. Kod digitalnog medija, procesi čitanja su brži, ne zahtevaju usredsređenost i sasvim su pogodni za traženje informacija kojima nas svakodnevno zasipaju. Proverite sebe. Da li obično pročitate prvi red teksta, a zatim brzo pređete preko ostalih sve do kraja? Ili, možda, pročitate prvi red, srednji deo i, onda, kraj? Šta ste izgubili između redova? Izgubili ste detalje u zapletu, lepotu izraza pisca i uranjanje u razmišljanja drugih ljudi. Posledice tih gubitaka kreću se od slabljenja empatije i kritičke analize do prijemčivosti na lažne vesti, demagogiju i njihov uticaj na demokratsko društvo.
Zbog ozbiljnog digitalnog problema u svakoj učionici i domu treba da se zapitamo da li će naša deca uspeti da razviju potpunu pismenost ako i dalje budu učili sa ekrana koji podstiču tek brzi prelazak preko teksta. Stručnjaci su uočili da učenici slabije razumeju tekst ako su ga pročitali na ekranu, dok oni koji čitaju smatraju da su uspešniji jer su ga brže pročitali. Razlozi za takvo stanje su mnogobrojni i ne možemo govoriti samo o tome da je temeljno čitanje neizvodivo na ekranima. Mnogo je teže udubiti se u čitanje kad je tekst na ekranu jer je ekran uvek povezan sa nekim oblikom ometanja, što dovodi do onoga što stručnjaci nazivaju „stalna parcijalna pažnja“. Zbog nje se, s druge strane, sve manje pažnje posvećuje apstraktnom razmišljanju. Što više vremena provodite ispred ekrana, to više vremena posvećujete brzom i površnom prikupljanju informacija i stalnim traženjem novih (zamajavajućih) informacija, što je ukorenjeno u našim genima.
Sada je veliki izazov kako da naučimo da istovremeno koristimo i štampane i digitalne medijumima i da iz toga izvučemo korist. Za decu tokom pandemije, koja nisu savladala osnove čitanja, od presudnog je značaja da te veštine savladaju. Dakle, čitanje treba savladati na štampanim medijumima, dok se ključne kognitivne veštine, kao programiranje, uče na digitalnim ekranima. Kad se uspostave veštine osnovnog i usredsređenog čitanja, onda nastavnici mogu da se bave usredsređenim čitanjem na ekranima. Takav pristup čitanju je znatno narušen okolnostima u kojima se nalazimo zbog pandemije. Zbog toga su digitalni mediji oruđe za uvežbavanje osnovnih veština i izgrađivanje bazičnog znanja, dok bi se štampani medij koristio za izgrađivanje sposobnosti dece da prate, učvrste i razmišljaju o onome što čitaju na nivou osnovne škole. Zato je za razvoj veštine čitanja najvažnije da roditelji, staratelji i nastavnici čitaju deci knjige.
Kao društvo moramo da se postaramo da pored digitalni uređaja naše dece stoje knjige. Nije važno da li su stare ili nove, naše ili pozajmljene iz biblioteke. Važno je da stalno budu tamo i da neprestano podstičemo i ohrabrujemo decu da ih čitaju. Štaviše, knjige bi trebalo da budu jedina opcija koju u tom slučaju imaju.