Da li ćemo laž izgovorenu hiljadu puta prihvatiti kao istinu? Izgleda da hoćemo, bar kad se radi o mitu koji kaže da tehnologija kod nas izaziva zavisnost. Iako je vrlo zdravo preispitivati ulogu koje spravice igraju u našem životu, mnogi ljudi lako prihvate pogrešno stanovište zbog koga im je još teže da se vrate na pravi put. Shvatanje da nam tehnologija oduzima pamet proizilazi iz iste moralne panike koja se javljala nekoliko puta tokom istorije. Navedimo samo neke, kao, Čitanje romana uništava ženski mozak ili Fliperi izazivaju nekontrolisanu zavisnost. U oba slučaja, osnovno značenje zavisnosti je potpuno pomereno. Reč ’ addiction ’ je latinskog porekla i označava zarobljavanje, odnosno kompulsivnu zavisnost koja loše utiče na zavisnog pojedinca. To je ponašanje ili supstanca kojih pojedinac ne može da se oslobodi čak i kad to želi. Svetski poznati neurolog Mark Luis koji se bavi zavisnošću (nekada je i sam bio zavisnik) rekao je da je zavisnost „stanje uma koji se usredsređuje samo na jednu stvar, a sve ostalo može da ide do đavola.“
Zavisnost je patološko stanje, a ne jednostavno pitanje da li vam se nešto sviđa ili ne sviđa.
Posle deset godina istraživanja, podučavanja i pisanja o sposobnosti tehnologije da oblikuje naše ponašanje, susreo sam se sa mnogim roditeljima koji su bili ubeđeni da su njihov deca zavisna od svojih telefona. Kad sam ih pitao kako se njihova deca ponašaju kod kuće, većina mi je rekla da ispunjavaju porodične obaveze i da su im ocene u školi sasvim u redu. Kako je to moguće ako koriste aplikacije koje su napravljene tako da kod njih izazivaju zavisnost?
Mnogo toga što potencijalno izaziva zavisnost, ne izaziva takvo stanje kod svakog i može se bezbedno koristiti u umerenim količinama. Ljudi piju alkohol i vode ljubav, ali to ne čini sve nas alkoholičarima ili zavisnicima od seksa. Da li će neko postati zavisnik, zavisi od same osobe, od toga koliko često to koristi i koliko to može da mu naškodi. Nikada se ne radi samo o supstanci ili ponašanju koje se koristi ili zloupotrebljava. Brzopleto označavamo svako ponašanje koje nam se ne dopada i koje ne razumemo kao ono koje izaziva zavisnost da bismo ponudili mnogo prihvatljiviji razlog i objašnjenje zbog čega radimo ono što radimo. Mnogo nam je lakše da kažemo da nas je Netflix naterao na zavisnost, a da je naše dete postalo zavisno od video-igre Fortnite nego da priznamo da nismo ni pokušali da isplaniramo neku zabavnu aktivnost u kojoj bi učestvovala cela porodica.
Reči koje koristimo da bismo opisali svoje ponašanje su izuzetno važne. Dok stručnjaci za mentalno zdravlje moraju da ponude sve svoje znanje da bi pomogli ljudima koji se bore sa prekomernom upotrebom tehnologije ili patološkom zavisnošću od tehnologije, brzopleto kažemo da smo mi ili naša deca zavisni, ali pri tom, ne pokušavamo da promenimo ništa osim što neprestano krivicu svaljujemo da velike zle tehnološke kompanije. Na taj način se odričemo svoje upravljačke moći kad nam je najpotrebnija. Shvatanje da imamo snagu da menjamo sebe ili okolinu je vrlo važno oružje u borbi protiv prekomerne upotrebe bilo čega.
U studiji iz 2015. godine koja se bavila alkoholičarima, otkriveno je da je njihov nivo fizičke zavisnosti isto toliko važan kao i njihovo poverenje u sopstvenu moć da nešto promene. Ne zaboravite da je alkohol supstanca koja dospeva u krv i mozak; niko ne ubrizgava Instagram i Fejsbuk u telo. U većini slučajeva, govorimo o lošim navikama, a ne o zavisnosti. Stalno se postavlja pitanje, ’Zar tehnologija ne menja naš mozak? Zar ne šalje „mlazeve dopamina“ i aktivira ista moždana područja kao i kokain?’ Takva razmišljanja potpuno izvučena iz konteksta šire i ponavljaju ljudi koji nisu shvatili suštinu istraživanja.
Svaka procedura koja se ponavlja, od sviranja klavira do učenja novog jezika, uspostavlja nove moždane impulse, a dopamin podstiče sve oblike učenja, od kojih nijedno ne mora biti neposredno povezano sa internet tehnologijama niti je neophodno zlokobno. Dok se neki ljudi skloni oboljevanju od zavisnosti, kao oni sa opsesivno-kompulsivnim poremećajima, mogu naći u većoj opasnosti, ogromna većina ljudi nikad neće biti zavisna od svojih telefona. Štaviše, ako stalno ponavljamo da smo zavisni, u prvi plan ćemo istaći pasivnost, umesto već pomenute moći.
Rat koji je vlada povela protiv opijata, a koji je počeo u drugoj polovini šezdesetih prošlog veka, oduvek je bio izgubljen jer se često oslanjao na zastarelo posmatranje zavisnosti, odnosno da supstanca izaziva zavisnost. Znamo da je zavisnost tipično skup raznih faktora, uključujući i samu osobu i psihološki bol kog pokušava da se oslobodi. Za većinu, zavisnost od tehnologije nikad neće biti problem, dakle, potpuno je suludo regulisati kako je svako koristi. Da ironija bude još veća, dok se razgovara o legalizovanju kanabisa, istovremeno se vode ozbiljni razgovori o takozvanim svojstvima personalne tehnologije koja izazivaju zavisnost. Devet procenata korisnika kanabisa boluje od nekih poremećaja zbog njegove upotrebe uprkos činjenici da psihoaktivna svojstva kanabisa ne izazivaju zavisnost. Kako to? Tako. Skoro svaki analgetik, uz nekoliko izuzetaka, potencijalno izaziva zavisnost. Da li je u pitanju supstanca ili ponašanje, ako može da odvrati pažnju nekolicine ljudi od njihovih problema i bola, neko će to zloupotrebiti.
Zbog toga je došlo vreme da tehnološke kompanije pomognu malom procentu ljudi za koje sigurno znaju da su razvili zavisnost. Iz one gomile podataka koju su prikupili o svakom od nas znaju koliko ko koristi njihove proizvode mogle bi da iskoriste te podatke i pomognu onima kojima je pomoć potrebna. Kroz „politiku upotrebe i zloupotrebe“ mogli bi stignu do onih koji neobično mnogo vremena provode na njihovim sajtovima uz jednostavnu poruku: „Možemo li vam pomoći?“
Međutim, za one koji nisu zapravo stvorili zavisnost, savet je da ne optužuju tehnološke kompanije za sadržaje koji potencijalno mogu izazvati zavisnost. Konačno, volimo kad su proizvodi koje koristimo zabavni, ponekad čak i stvaraju naviku. Zbog toga su i napravljeni i zbog toga ih i koristimo. Sviđa nam se kad na Jutjub ponudi video sadržaje koji odgovaraju temi za koju smo zainteresovani ili kad nam Instagram omogućava da ostanemo u kontaktu sa prijateljima. Želimo da kompanije iskoriste istu taktiku koju upotrebljavaju da korisnike drže prikovane uz društvene mreže i onlajn igrice, iskoriste da nam pomognu da razvijemo zdrave navike uz aplikacije koje nam pomažu da naučimo novi jezik.
Naravno, postoje i negativne posledice novih tehnologija koje izazivaju razvoj navika. Takav je recimo algoritam Jutjuba koji navodi korisnike na ekstremističke sadržaje. Naravno, tome se mora stati na kraj, ali ne treba da se zavaravamo misleći da smo beznadežno zavisni. Ne moramo da verujemo da nas tehnologija navodi na zavisnost da bismo je umerenije koristili. Možemo preduzeti korake da bismo uzeli najbolje od onog što nam tehnologija nudi, a da pri tom ne dozvolimo da ona pokupi ono što je kod nas najbolje, kao što je kontrolisanje emocionalnih okidača koji nas teraju da stalno gledamo u telefon; mogli bismo da uklonimo sve one pingove i dingove koji ničemu ne služe. Zapamtite, jednom kad uspemo da uspostavimo kontrolu nas našim telefonima i ostalim uređajima, umesto da dozvolimo da njima rukovode tehnološke kompanije, onda su one bespomoćne. Bez obzira na to koliko su proizvodi tih kompanija nametljivi, mi smo moćniji.
Svakako, postoji mnogo problema za koje su odgovorne velike tehnološke kompanije. Ne treba im oprostiti narušavanje privatnosti, monopolističke navike i mešanje u izbore. Ali širenje neistine da našim umom upravljaju naši uređaji ide na ruku tim kompanijama. Takav stav nas lišava spremnosti da nešto preduzmemo. Ako zadržimo dah u iščekivanju da nadležni nateraju kompanije da svoje proizvode naprave tako da ne izazivaju zavisnost, ugušićemo se. Vreme je da prestanemo da prepuštamo kontrolu nekom drugom i uzvratimo istom merom.