Glavne prepreke ka automatizaciji nisu bile tehnološke, već kulturološke. Futurista Roj Amara, uticajna ličnost u Silicijumskoj dolini, jednom je rekao da „imamo tendenciju da kratkoročno precenjujemo uticaj tehnologije i da ga dugoročno potcenjujemo“. To bi moglo da važi za uticaj digitalne tehnologije na rad visokoobrazovanih stručnjaka u doba pandemije kovida-19. Visokoobrazovani radnici nikada nisu pomislili da bi u ovoj krizi mogli da koriste tehnologiju na načine i u meri koji su se donedavno činili jedva zamislivim. Lekari se sastaju sa svojim pacijentima na mreži. Nastavnici drže virtuelne časove. Rad sudova se obavlja putem interneta.
Ipak, iako su te promene upečatljive, one ne predstavljaju suštinsku transformaciju načina na koji većina visokoobrazovanih stručnjaka obavlja svoj posao. U stvari, većina je zadržala uobičajene procese i procedure, a jedina razlika se sastoji u tome što ih sad obavlja na daljinu, bez tradicionalnih međuljudskih odnosa. To se ne može nazvati tehnološkom revolucijom u radu visokoobrazovanih stručnjaka, već samo radom od kuće. Takve okolnosti će potrajati još neko vreme. U početku su se svi nadali da će ova kriza biti kratkog veka, da ćemo biti zatvoreni tokom izvesnog perioda, postaviti privredu u neku vrstu kontrolisane kome i brzo se vratili normalnom proizvodnom životu pošto virus prođe. Sada znamo da je takvo gledište bilo pogrešno, a poslednjih nekoliko meseci neprestano pokušavamo da privremenu tehnološku pomoć pretvorimo u daleko trajniji način poslovanja i rada.
Kako će izgledati svet poslovanja u danima i mesecima koji dolaze? Ako malo zavirimo u budućnost, prikazuju nam se dve moguće opcije – i u obema će tehnologija igrati presudnu ulogu. Prva je budućnost „uz vakcinu“, što znači da će u sledećih 12-18 meseci, biti pronađena vakcina ili efikasan medicinski tretman. To bi nam omogućilo da se malo približimo našem životu kakav je bio pre kovida-19.
Ipak, ne možemo se nadati da ćemo se u potpunosti vratiti u taj svet. Reći ćemo vam i zbog čega. O našoj trenutnoj nevolji mogli bismo da razmišljamo i kao o uključivanju u masovnu neplaniranu pilot šemu u korišćenju tehnologije na radnom mestu. Shvatićemo da nešto uopšte ne funkcioniše dobro, ali istovremeno ćemo otkriti da nešto drugo savršeno radi, što ćemo i dalje nastaviti da koristimo. Na primer, prošle godine je manje od jedan odsto medicinskih pregleda obavljeno na daljinu, a sada oko 93 procenta. S obzirom na to da je većina ljudi prilično zadovoljna takvim alternativnim metodom lečenja, malo je verovatno – a nije ni preporučljivo – da se vratimo svom starom načinu rada.
Druga je budućnost „bez vakcine“, što je prilično zabrinjavajuća opcija. Pandemija je stvorila snažan podsticaj za automatizovanje ljudskog rada; mašina, na kraju krajeva, ne mora da sledi pravila socijalnog distanciranja, neće se zaraziti i razboleti niti mora da se izoluje da bi zaštitila svoje vršnjake. Do sada je taj podsticaj potiskivan merama koje podstiču poslodavce da ne otpuštaju zaposlene; britanska vlada, na primer, još uvek isplaćuje do 80 procenata zarada svojim radnicima. Ipak, u jednom trenutku ta državna podrška biće neizbežno ukinuta. I sve dok ne dobijemo vakcinu ili efikasan medicinski tretman, taj podsticaj će i dalje jačati.
Možda je najozbiljniji razlog za razmišljanje o tome da se nalazimo pred nekom novom stvarnošću svest samih visokoobrazovanih stručnjaka da do promene mora doći. Tokom proteklih pet godina, slušali smo lekare kako govore da je potpuno neverovatno, a i neumesno, da pacijente pregledaju na mreži. Nastavnici su govorili da učenici ne mogu da uče kako treba ako nisu u istoj prostoriji. Advokati su uporno tvrdili da se rad suda nikada ne može obavljati virtuelno. Pa ipak, za nekoliko nedelja, telemedicina, učenje na mreži i virtuelni sudovi postali su sasvim uobičajeni.
Glavna prepreka transformacijama u visokoobrazovanim profesijama nikada nije bila tehnološka. Mnoge od tih tehnologija postoje godinama. Glavne prepreke bile su kulturološke. Većina ljudi ne želi da prihvati nove načine rada, posebno visokoobrazovani stručnjaci. U krizi izazvanoj kovidom-19, te kulturne prepreke su uglavnom nestale, a mnoge sklonosti ka tradicionalnim načinima poslovanja sve više liče na slabost. Teško da će se takve sklonosti i takav način poslovanja vratiti sa istim intenzitetom kad ova kriza na kraju prođe, a visokoobrazovani stručnjaci ponovo počnu radikalnije da razmišljaju o svojoj budućnosti.