Šta smo naučili i kuda idemo?
Kad smo moj tim, sastavljen od diplomaca, i ja poslali prvu poruku preko interneta jedne tople oktobarske večeri u Los Anđelesu 1969. godine, nismo ni pomišljali da smo izazvali svetsku revoluciju. Pošto smo uneli dva slova iz našeg računarskog centra na Kalifornijskom univerzitetu ( UCLA), u stvari „ Lo“ za „ Login“, mreža je pukla. Tada smo je nazivali ARPANET, a stvorili su je zajedničkim snagama vlada, privredni subjekti i naučne institucije da bi naučnici i stručnjaci mogli da pristupe drugim računarskim izvorima i razmenjuju ogromnu istraživačku dokumentaciju i tako uštede vreme, novac i putne troškove. ARPA ili Agencija za napredne istraživačke projekte (danas se naziva DARPA) sklopila je ugovor sa privatnom firmom „Bolt Beranek i Njuman“ koja je obezbedila i ugradila ruter ili procesor interfejsnih poruka ( IMP). Kalifornijski univerzitet je izabran da bude prvi čvor u mreži koja je tek počela da se razvija.
Do decembra 1969. godine, postojala su samo četiri čvorišta – Kalifornijski univerzitet, Istraživački institut Stanford, Univerzitet Santa Barbara i Univerzitet u Juti. Mreža je doživeli eksponencijalni rast od svojih najranijih dana. Godine 1977, na mrežu je bilo povezano 100 računara, do 1989. godine bilo ih je 100,000, milion do ranih devedesetih, a milijardu 2012. godine. Danas opslužuju više od polovine svetske populacije. Dok se mreža razvijala, stalno su nas iznenađivali programi koji su se neočekivano pojavljivali i bili opšte prihvaćeni širom interneta. Spomenućemo samo neke, kao što su elektronska pošta, WWW, deljenje dokumenata između računara istog prioriteta ( P2P), korisnički generisan sadržaj, Napster, Jutjub, Instagram, društvene mreže…
Možda će vam zvučati neverovatno, ali u tim ranim danima, uživali smo u izvanrednoj atmosferi otvorenosti, saradnje, deljenja, poverenja i etike. Tako je internet počeo da se razvija i tako se negovao. Tada sam poznavao sve koji su koristili ARPANET i svi smo se pristojno ponašali. U stvari, lepo ponašanje na internetu postojalo je tokom prve dve decenije. Danas, međutim, skoro niko ne bi mogao da kaže da je internet nesumnjivo divan, otvoren, pogodan za saradnju, pouzdan ili etičan. Kako se sredstvo koje je napravljeno da bi se delili podaci i informacije pretvorilo u mešavinu sumnjivih informacija? Kako smo od saradnje došli do nadmetanja, od dogovora do neslaganja, od pouzdanog digitalnog izvora do kreatora i promotera sumnjivih informacija?
Pad je počeo ranih devedesetih godina prošlog veka kad se pojavila prva poruka neželjene pošte, a istovremeno i sve veća potreba da se internet unovči kad je zašao duboko u potrošački svet. To je omogućilo pojavu mnogih aspekata mračne strane (prevara, ugrožavanja privatnosti, lažnih vesti, ukidanja servisa, itd.). Internet je stvoren da bi se promovisala decentralizacija informacija, demokratija i slaganje zasnovano na zajedničkim vrednostima i ispravnim informacijama. Njegovi osnivači mogu biti samo razočarani jer njihova kreacija nije uspela u potpunosti da dostigne ciljeve koji su oni postavili.
I dok je uticaj privatnog sektora rastao, njihova politika i ciljevi počeli su da dominiraju prirodom interneta. Komercijalni stavovi su jačali, kompanije su naplaćivale za registrovanje domena, a šifrovanje kreditnih kartica otvorilo je vrata trgovini na mreži. Privatne kompanije kao što su „ AOL“, „CompuServe“ i „ Earthlink“ uskoro su počele da naplaćuju mesečnu pretplatu za pristup i tako od javnog dobra napravile privatno vlasništvo.
Takvo unovčavanje interneta promenilo mu je aromu. S jedne strane, pojavili su se servisi koji su bili od neprocenjive vrednosti, kao što su pretraživači, pristup ogromnim repozitorijumima podataka, pomoć korisnicima, zabava, obrazovanje, povezanost među ljudima. S druge strane, to je dovelo do povećanja i kontrole broja domena. Među njima možemo spomenuti ograničavanje pristupa koje postavljaju vlade i korporacije, ograničeni napredak primene tehnologije ako privredni podsticaji nisu u skladu sa (uglavnom kratkoročnim) korporativnim interesima, preterana upotreba društvenih mreža da bi se sprovodili različiti oblici uticaja, itd.
Ako se zapitamo šta smo mogli da uradimo da bismo ublažili takve probleme, mogli bismo se setiti bar dva postupka. Prvo, trebalo je da obezbedimo pouzdanu autentifikaciju dokumenata, dakle, garanciju da je dokument koji sam dobio autentična kopija dokumenta koji sam tražio. Drugo, trebalo je da obezbedimo pouzdanu autentifikaciju korisnika, dakle, mogućnost da korisnik dokaže da je on/ona zaista osoba za koju se izdaje.
Da smo ta dva procesa uveli na samom početku, ubrzo bismo mogli da ih isključimo jer lažni dokumenti ne bi bili poslati, a ljudi se ne bi lažno predstavljali. Međutim, takve zaštitne mere mogli smo ponovo da uvedemo kasnije kad je počela da se pojavljuje mračna strana da bismo se izborili protiv različitih nivoa zloupotreba. Međutim, pošto od samog početka nismo uspeli da obezbedimo jednostavno uvođenje takvih procedura, danas je to veoma teško s obzirom na veličinu koju je internet dostigao.
Pošto je prošlo prvi pedeset godina interneta, postavlja se pitanje kako će se razvijati u narednih pedeset godina. Kako će izgledati?
Kao pogled u zamagljenu kristalnu kuglu. Ipak, sa sigurnošću možemo reći da će postati „nevidljiv“ (kako sam i predvideo pre pedeset godina), odnosno da će nestati u infrastrukturi. Trebalo bi da bude jednostavan za korišćenje i dostupan kao električna energija koja je dostupna preko sasvim jednostavnog interfejsa, odnosno priključivanjem na utičnicu u zidu. Ne znate, niti vas zanima kako je tu stigla, niti odakle je došla, ali pruža vam usluge kad su vam potrebne. Nažalost, pristup internetu je mnogo komplikovaniji. Kad uđem u prostoriju, ona bi trebalo da zna da sam unutra, trebalo bi da mi pruži usluge i programe koji odgovaraju mom profilu i sklonostima. Trebalo bi da komuniciram sa sistemom uobičajenim metodama ljudske komunikacije, dakle govorom, gestovima, dodirom.
Takva budućnost nam je na pragu jer internet stvari ispunjava infrastrukturu naše okoline logikom memorijom, procesorima, kamerama, mikrofonima, zvučnicima, ekranima, hologramima i senzorima. Takva nevidljiva infrastruktura u kombinaciji sa inteligentnim softverima utkanim u internet neometano će nam isporučiti servise koji su nam potrebni. Jednom rečju, internet će biti sveprisutan globalni nervni sistem. Međutim, programi i servisi su izuzetno nepredvidivi jer se pojavljuju iznenada i neočekivano kao eksplozivna iznenađenja. I zaista, stvorili smo globalni sistem koji nas iznenađuje iznenađenjima. Kakav bi to mogao biti zanimljiv svet!