Sve brži Pro cesori doveli su do stvaranja sve obimnijeg softvera, ali fizička ograničenja mogu nas primorati da se vratimo sažetom kodu iz Pro šlosti.
Još u šezdesetim godinama Pro šlog veka, Gordon Mur, suosnivač kompanije „Intel“, primetio je da se broj tranzistora koji se mogu postaviti na silicijumski čip udvostručuje svake dve godine. S obzirom na to da je broj tranzistora povezan sa Pro cesorskom snagom, to je značilo da se računarska snaga efikasno udvostručuje svake dve godine. Tako se rodio Murov zakon, koji je većini ljudi koji rade u računarskoj industriji – ili, u najmanju ruku, onim mlađim od 40 godina – pružio određenu sigurnosti koju su Njutnovi zakoni kretanja pružili mašinskim inženjerima.
Postoji, međutim, jedna razlika. Murov zakon je samo izjava zasnovana na empirijskim elementima koji su uočeni tokom određenog vremenskog perioda, ali počinjemo da dostižemo granice koje je zakon postavio. Sam Mur je 2010. predvideo da će zakoni fizike zaustaviti eksponencijalno povećavanje. „U pogledu veličine tranzistora“, rekao je, „možete videti da se približavamo veličini atoma, što je osnovna prepreka, ali tek posle dve или tri generacije uspećemo da stignemo tako daleko – ali to su najdalja predviđanja koja možemo da napravimo. Pro ći će još deset do dvadeset godina pre nego što dostignemo tu osnovnu granicu.“
Pošto smo stigli u 2020. godinu, prilično smo zadovoljni jer smo skoro sasvim sigurni da ćemo uvek imati dovoljno moćan računarski hardver za naše rastuće potrebe. Budući da je to decenijama očigledno onima koji se bave računarstvom, mnoga istraživanja se bave Pro nalaženjem genijalnih načina pakovanja veće računarske snage u mašine, kao što je korišćenje višejezgrenih arhitektura u kojima CPU ima dve или više zasebnih Pro cesorskih jedinica koje se nazivaju „jezgra“ – u nadi da će pomeriti užasni dan kada će silicijumski čip konačno nestati. (Novi Apple Mac Pro , na primer, pokreće Pro cesor Intel Xeon sa 28 jezgara.) I naravno, postoji i dobar deo pomahnitalog istraživanja kvantnog računarstva, koje bi, u principu, dovelo do epohalnog napretka.
Ipak, računarstvo uključuje kombinaciju hardvera i softvera, a jedna od predvidljivih posledica Murovog zakona je ta što je Pro gramere učinila ležernijima. Pisanje softvera je zanat i neki ljudi su u tome bolji od drugih. Oni pišu kôd koji je elegantniji i što je još važnije, manje glomazan, tako da se brže izvršava. U početku, kada je hardver bio relativno primitivan, izrada softvera je zaista bila važna. Na primer, Bil Gejts je, kad je bio mladić, napisao je Basic tumač za jedan od najranijih mikroračunara, TRS-80 . Pošto je mašina imala majušnu memoriju samo za čitanje, Gejts je morao da je uklopi u samo 16 kilobajta. Napisao ga je u asembleru da bi povećao efikasnost i uštedeo Pro stor: Priča se da je godinama kasnije mogao da recituje čitav Pro gram napamet.
Postoje hiljade takvih priča iz ranih dana računarstva. I dok se Murov zakon održavao, potreba za pisanjem neglomaznog, kratkog koda postepeno je nestajala i podsticaji su se menjali. Pro gramiranje se industrijalizovalo kao „softverski inženjering“. Izgradnja raširenih softverskih ekosistema kao što su operativni sistemi i komercijalne aplikacije zahtevala je velike timove Pro gramera, a oni su tada stvorili povezani birokratski sloj rukovodilaca Pro jekata i izvršnih direktora. Veliki softverski Pro jekti pretvorili su se u svojevrsne posmrtne marševe, što je upečatljivo opisano u Pro slavljenoj knjizi Freda Bruksa, The Mythical Man-Month, koja je štampana 1975. i nikada nije objavljena, iz vrlo dobrog razloga koji je još uvek relevantan. U tom Pro cesu, softver je postao ogroman i često neefikasan.
Ali to nije bilo važno jer je hardver uvek isporučivao računarsku snagu koja je skrivala Pro blem „naduvenog softvera“. Savesni Pro grameri su zbog toga često bili besni. „Jedina posledica moćnog hardvera koji vidim“, napisao je jedan, „je da Pro grameri na njega pišu sve glomazniji softver. Zbog brzine hardvera jednostavno su se ulenjili i ne pokušavaju da nauče algoritme niti da optimizuju svoj kôd … ovo je suludo!“
Tačno tako. Nejtan Mirvold, nekad glavni tehnološki direktor Bila Gejtsa, na predavanju 1997. godine, predstavio je svoja Četiri zakona softvera. 1. Softver je kao gas – širi se da bi napunio svoj kontejner. 2. Softver raste sve dok ga Murov zakon ne ograniči. 3. Rast softvera čini Murov zakon mogućim – ljudi kupuju novi hardver zato što to zahteva softver. I, na kraju, 4. Softver je ograničen samo ljudskim ambicijama i očekivanjima.
Dok Murov zakon stiže do kraja svoje dominacije, Mirvoldovi zakoni sugerišu da u osnovi imamo samo dve mogućnosti. Ili da umanjimo svoje ambicije или se vraćamo pisanju manje glomaznog, ali efikasnijeg koda. Drugim rečima, treba da se vratimo u budućnost.