Prošle nedelje je bilo sablasno tiho na društvenim mrežama jer su Trampa i njegove sledbenike „skinuli“ sa platformi. Zabranom mu je Tviter efikasno oduzeo megafon koji je maestralno primenjivao otkako se kandidovao za predsednika. Potres napada na Kapitol, 6. januara, bio je dovoljno seizmičan da ubedi čak i Marka Zakerberga da je, napokon, došlo vreme da mu i on uskrati gostoprimstvo. Konačno, kompanija „Amazon“ ukinula je usluge hostinga društvenoj mreži Parler, koja bi se mogla opisati kao alternativa Tviteru, a koju koriste ekstremni desničari. Zaglušujuću tišinu koja je usledila posle tih mera, narušila je eksplozija komentara o njihovim posledicama na slobodu, demokratiju i budućnost civilizacije. Nošeni takvom bujicom mišljenja o Prvom amandmanu, slobodi govora, cenzuri, tehnološkoj moći i „odgovornosti“ (šta god bi to moglo da znači), bilo nam je ponekad teško da se snađemo. Ipak, neprestano sam razmišljao o pronicljivom uvidu H L Menkena koji je rekao da „za svaki složeni problem postoji rešenje koje je jasno, jednostavno i pogrešno“, a ljudi širom sveta nudili su baš takva rešenja.
Usred takvog verbalnog haosa, međutim, mogle su da se prepoznaju neke opšte teme. Prva je istakla kulturne razlike, posebno između Sjedinjenih Država i njihovog svetog Prvog amandmana, s jedne strane, i evropskog i drugih društava, koja imaju različite standarde za moderaciju govora. Očigledan problem ove teme rasprave je taj što se Prvi amandman odnosi na vladinu regulaciju govora i nema nikakve veze sa tehnološkim kompanijama, koje na svojim platformama mogu slobodno da rade šta god požele.
Druga tema je sagledala glavni uzrok problema jer je zakonodavstvo u Sjedinjenim Državama prilično ležerno tokom poslednje tri decenije, što je dovelo do pojave nekoliko gigantskih tehnoloških kompanija koje su definitvno postale domaćini većeg dela sfere javnog mišljenja. Kad bi postojalo mnogo platformi, kao što je Fejsbuk, Jutjub i Tviter, onda bi cenzura bila manje efikasna i problematična, jer bi svako kome je uskraćen pristup nekoj platformi, mogao da ode na neku drugu.
Pojavili su se i argumenti koji su se odnosili na moć i odgovornost. U demokratiji, oni koji donose odluke o tome koji je govor prihvatljiv, a koji ne, treba da budu demokratski odgovorni. „Činjenica da izvršni direktor može da ukine pravo na izražavanje mišljenja predsedniku Sjedinjenih Država, a da za to ne bude nikom odgovoran“, ljutito je istakao komesar Evropske unijeTijeri Breton, „nije samo potvrda moći tih platformi, već, takođe, pokazuje užasnu organizaciju našeg društva u digitalnom prostoru.“ Ili, drugim rečima, koji birači su dali to pravo šefovima „Fejsbuka“, „Gugla“, „Jutjuba“ i „Tvitera“?
Ipak, niko nije razmatrao da li problem, koji se pojavio kad je Trampu i njegovim sledbenicima iznenada zabranjen pristup platformama, ima rešenje koje bi moglo da se smesti u dosadašnje okvire. Paradoks da je internet globalni sistem, ali da je zakon teritorijalni (i specifičan za određenu kulturu) tradicionalno je bio način da se ućutka razgovor o tome kako tehnologiju staviti pod demokratsku kontrolu. Tema se provlačila kroz raspravu cele nedelje kao bodljikava žica koja se kačila za svakoga ko je pokušavao da napreduje kroz blatnjavu močvaru.
Sve što smo do sada rekli navodi nas na to da bi vredelo da pokušamo da preoblikujemo problem na produktivniji način. Zanimljiv predlog nam je na Tviteru ponudio jedan kanadski politikolog. On nam predlaže da na trenutak zaboravimo na govor i razmislimo o sličnom problemu u drugoj sferi, odnosno, bankarstvu. „Različita društva različito tumače i tolerišu finansijski rizik, prema tome, imaju i različita regulatorna pravila. Baš kao što su zemlje slobodne da uspostavljaju svoja bankarska pravila, treba da imaju slobodu da postavljaju zahteve, uključujući pravila o vlasništvu i o načinu rada platformi na teritoriji svake države. Odluke koje kompanije donesu u jednoj zemlji ne bi trebalo da budu obavezujuće za građane druge zemlje. “
U tom smislu, HSBC (Britanska multinacionalna investiciona banka) je možda „globalna“ banka, ali kada posluje u Velikoj Britaniji, mora da poštuje britanske propise. Slično tome, kada posluje u Sjedinjenim Državama, sledi pravila te jurisdikcije. Ako to primenimo u tehnološkoj sferi, izgleda da je došlo vreme da da prestanemo da prihvatamo tvrdnje tehnoloških giganata da su hiper-globalne korporacije, dok su, zapravo, američke kompanije koje posluju u mnogim jurisdikcijama širom sveta, koje plaćaju što je moguće manje lokalnog poreza i opiru se lokalnim propisima svim sredstvima lobiranja koje mogu da prikupe. „Fejsbuk“, „Gugl“, „Jutjub“ i „Tviter“ mogu da drže predavanja o slobodi govora i Prvom amandmanu u Sjedinjenim Državama koliko žele, ali kada rade, recimo u Britaniji, kao što je Facebook UK, onda su samo britanske podružnice američke korporacije osnovane u Kaliforniji. Te podružnice treba da poštuju britanske zakone o kleveti, govoru mržnje i drugim zakonima koji nemaju nikakve veze sa Prvim amandmanom. I još nešto. Trebalo bi da plaćaju porez na svoje lokalne prihode.