Tokom godina, računarstvo u oblaku se od inovativnog koncepta pretvorilo u revolucionarni poduhvat. Danas je računarstvo u oblaku industrija u usponu u kojoj organizacije i istraživači nastavljaju da pomeraju granice mogućeg i pružaju nova i poboljšana rešenja za kritične probleme.
Kratka istorija računarstva u oblaku
Iako mnogi računarstvo u oblaku smatraju relativno novim konceptom, ipak, možemo da kažemo da se neki počeci pojavljuju sredinom četrdesetih godina prošlog veka. Nakon rada Alana Tjuringa o ranom periodu računarstva iz tridesetih godina i potpuno nedokazivog Entscheidungs problema (ideje da je izjava univerzalno dokaziva sa dovoljno računarske snage), uvedeni su veliki (mainframe) računari opšte namene, napravljeni prema kompletnim Tjuringovim uputstvima; takav je bio ENIAC . Takva vrsta računarstva uključivala je masivne i skupe mašine, koje su imale nekoliko korisnika, a bile su sposobne da mehanički izvršavaju proračune, koristeći komponente, kao što su vakuumske cevi i releji.
U to vreme, pošto nije svim programerima bio potreban stalni pristup računaru, kao što je to danas slučaj, mnogo različitih stručnjaka i timova bi programirali i upravljali glavnim računarom. Da bi se osiguralo da korisnici imaju pristup kada im je potreban, napravljeni su rasporedi korišćenja računara. Ti rasporedi su se razvijali da bi se korisnicima omogućio pristup glavnom računaru sa bilo koje povezane stanice или sa „nemih terminala“ i korišćenje računarske snage glavnog računara sa vezanog ekrana. Iako se sve to značajno razlikuje od modernog računarstva u oblaku, osnovna premisa je ista.
Nekoliko decenija kasnije, oblast računarstva u oblaku ponovo je napredovala kada je informatičar J.C.R. Liklider predložio uspostavljanje međusobno povezanog sistema računara. Taj koncept je 1969. godine razvijen u ARPANET (engl. Advanced Research Projects Agency Network), primitivnu verziju interneta. ARPANET je prva mreža koja je omogućila razmenu digitalnih podataka između udaljenih računara. Likliderova vizija ARPANET-a bila je stvaranje sistema u kome bi svi na svetu mogli da budu međusobno povezani, a informacije univerzalno dostupne.
U narednim decenijama, došlo je do mnogih poboljšanja, uključujući predstavljanje IBM-ovog operativnog sistema Virtual Machine (VM) 1972. godine. Taj operativni sistem je omogućio stvaranje virtuelnog računara koji je funkcionisao baš kao i fizički. Usput su se pojavile slične tehnologije za široku upotrebu: Parallels for Mac je bila popularna platforma za virtuelizaciju hardvera, a mnogi korisnici Linux- a danas se oslanjaju na alate, kao što je Vagrant, koji ima istu funkciju.
Konačno, sve se svodilo na stvaranje „virtuelnih“ privatnih mreža koje koriste preduzeća. Onda je devedesetih godina razvijena moderna infrastruktura računarskog oblaka. Salesforce je postala prva kompanija koja je ponudila softver kao uslugu (SaaS) putem interneta – što je omogućeno računarstvom u oblaku. Do 2006. godine stvorene su Amazon Web Services (AWS) i omogućena usluga Elastic Compute Cloud ( EC2 ). Ta usluga omogućava kupcima da iznajme virtuelne mašine kao infrastrukturu za svoje podatke i aplikacije. To je bilo iste godine kada je kompanija „Gugl“ predstavila svoju uslugu Google Docs, sada dobro poznatu uslugu u oblaku koja se koristi za stvaranje, uređivanje i deljenje dokumenata u oblaku. Potom, 2007. godine kompanije „Gugl“, IBM i nekoliko univerziteta zajedno su radili na stvaranju farme servera sa resursima posvećenim istraživačkim projektima u oblaku. Iste godine, kompanije, kao što je „Netfliks“ počele su sa uvođenjem striming usluga.
Otprilike u isto vreme počele su da se pojavljuju tehnologije koje podržavaju ogromne količine podataka, počevši od Google MapReduce iz 2004. godine. Uvođenjem Hadoop-a nekoliko godina kasnije, postalo je moguće upravljati izuzetno velikim skupovima podataka na standardnim hardverima.
Kad se pojavio sistem za upravljanje bazama podataka Apache Cassandra omogućio je distribuciju podataka preko stotinu или čak hiljadu čvorova dok je upravljao upitima za čitanje i pisanje na jeziku vrlo sličnom standardnom SQL- u. Takav kapacitet za skladištenje i distribuciju ogromnih količina podataka – i mogućnosti za prikupljanje, transport, čuvanje i korišćenje podataka – omogućili su da skladištenje i upravljanje oblakom bude još privlačnije.
Računarstvo u oblaku u proteklih 10 godina
Iako nam se možda čini da je razvoj ove tehnologije u početku bio spor, u poslednjih 10 godina usluge u oblaku su se značajno proširile. Do 2010. godine, kompanije „Amazon“, „Gugl“, „Majkrosoft“ i „OpenStack“ pokrenule su podele usluga u oblaku. To je omogućilo da usluge u oblaku budu dostupne velikom broju korisnika. Od tada su usluge u oblaku zavladale velikim delom tehnološke industrije, a tranzicije или migracije u oblak postale su uobičajene. Kako su organizacije prihvatale usluge u oblaku, na kraju se pojavila ideja o zajedničkom korišćenju javnog i privatnog oblaka. Ovi „hibridni oblaci“ omogućili su organizacijama da se bolje prilagode i potpunije integrišu usluge u oblaku. Kompanija „Epl“ je 2011. godine predstavila uslugu iCloud, i tako omogućila korisnicima da počnu da koriste skladište u oblaku u svakodnevnom životu.
U proteklih 10 godina, preduzeća svih veličina spremno su prihvatila usluge u oblaku u potrazi za poboljšanim uslugama i dugoročnim smanjenjem troškova. Prema Gartneru, preko trećine organizacija smatra računarstvo u oblaku jednim od svoja tri glavna investiciona prioriteta.
Zahvaljujući takvim odlukama, ponude softvera kao usluge (SaaS) koje koriste organizacije udvostručile su se između 2015. i 2017. godine. Međutim, infrastruktura kao usluga (IaaS) doživela je najveći rast. U 2018. godini, na IaaS tržištu dominiralo je pet dobavljača: „Gugl“, „Amazon“, „Majkrosoft, „Alibaba“ i IBM. Prihodi su u 2010. godini bili oko 12 milijardi dolara, a predviđa se da će premašiti 623 milijarde dolara do 2025. godine.