Trebalo bi da prestanemo da se pretvaramo da Silicijumska dolina može sama da se izbori sa Kinom. Sjajni roman naučne fantastike The Three-Body Problem, kineskog autora Liua Cisinga opisuje sudbinu civilizacije koja u potpunosti zavisi od toga ko će pobediti u velikoj trci do prekretnica u nauci. Neko je od kineskih lidera sigurno pročitao knjigu jer je Peking uspeo da od pobede u trci za osvajanje veštačke inteligencije napravi nacionalnu opsesiju i u nju uložio milijarde dolara istovremeno određujući 2030. godinu kao godinu u kojoj će preuzeti dominaciju u svetu u toj oblasti. Da ga neko ne bi pretekao, predsednik Vladimir Putin je nedavno izjavio da ko god bude gospodar veštačke inteligencije biće i gospodar sveta.
Samo da spomenemo još nešto. Najsmelija obećanja onih koji veruju u veštačku inteligenciju izgleda da su preterana. Današnja veštačka inteligencija je veoma korisna samo u ograničenom broju situacija. Ipak, ako postoji i najmanja verovatnoća da će trka u stvaranju moćnije veštačke inteligencije odrediti budućnost sveta – u svakom slučaju, izgleda da je to bar mogućnost – Sjedinjene Države i ostatak Zapadnog sveta imaju prilično trom i neodlučan pristup toj tehnologiji.
Izgleda da, prema planu, američka tehnološka industrija, koja većinu svojih prihoda ostvaruje oglašavanjem i prodajom personalnih uređaja, treba da bude šampion Zapada. Te kompanije, svi se nadamo, istraživaće, razvijaće i širiće najvažnije bazične tehnologije budućnosti. Kompanije kao što su „Gugl“, „Epl“ i „Majkrosoft“ snažne su i moćne organizacije koje poseduju veći broj stručnjaka i resursa od nekih manjih država. Ipak, njihovi resursi ne mogu se porediti s resursima ogromnih država, niti imaju podsticaje koji su u potpunosti u skladu sa javnim interesom.
Ako je trka za osvajanje moćne veštačke inteligencije zaista borba između civilizacija za osvajanje kontrole nad budućnošću, Sjedinjene Države i evropski narodi trebalo bi bar pedeset puta više sredstava da ulože u bazično istraživanje veštačke inteligencije. Njihov model bi trebalo da liči na istraživanje koje je dovelo do interneta, da ga finansira Agencija za napredne istraživačke projekte, da ga napravi Ajzenhauerova administracija i da bude najuspešniji javno finansirani projekat u američkoj istoriji. Trebalo bi napomenuti da „Gugl“, „Amazon“, „Majkrosoft“ i „Epl“ zaista ulažu značajne sume u napredna istraživanja. Kompanija „Gugl“ je bila spremna da izgubi oko 500 miliona dolara godišnje na razvijanje laboratorije za veštačku inteligenciju DeepMind, a kompanija „Majkrosoft“ je uložila 1 milijardu dolara u svoju nezavisnu laboratoriju OpenAI . U tim svojim nastojanjima potpuno su u skladu sa tradicijom korporacijskih laboratorija koje su proširivale naučne horizonte. Tu treba spomenuti laboratorije kompanija Cisco i Xerox.
Napravili bismo ozbiljnu grešku kad bismo pomislili da se Silicijumska dolina postarala za sve. Istorija istraživanja na polju računarstva nije priča o velikim korporacijskim laboratorijama, već o saradnji i nadmetanju između državnih vlada, vojske, obrazovnih institucija i privatnih kompanija, malih i velikih. Ako govorimo o istraživanju i razvoju, svako od njih ima svoje prednosti i ograničenja. U poređenju sa istraživanjem koje finansira vlada, istraživanje koje obavljaju kompanije, u najboljem slučaju, može da ponudi samo podsticajnu ravnotežu između teorije i prakse, a rezultat su ponalasci kao što je tranzistor или operativni sistem Unix. Ipak, velike kompanije nekad mogu biti tajanstvene, povremeno paranoične i ponekad mogu da pogreše.
Velike kompanije mogu da menjaju svoje prioritete. Recimo, kompanija Cisco , nekad lider u tehnologijama, potrošila je 129 milijardi dolara u poslednjih 17 godina da bi otkupila svoje akcije. Za to vreme, kompanija „Huavej“, inače njen glavni konkurent, razvijala je vodeće proizvode 5G tehnologije. Neki koji podržavaju širenje istraživanja na polju veštačke inteligencije predlažu „Projekat Menhetn“ za veštačku inteligenciju, ali to nije pravi model. Atomska bomba i raketa za let na mesec bili su ogromni, ali tajni projekti. Nasuprot njima, veštačka inteligencija je veliki i prilično mutan skup naučnih tehnologija koje obuhvataju ne samo nedavne trendove u mašinskom učenju, već sve ostalo što je napravljeno da bi kopiralo или proširilo ljudsko saznanje. Ne tražimo da se usredsredimo samo i jednino na to šta će veštačka inteligencija postati.
Kao u slučaju razvoja interneta, američka vlada bi trebalo izdašno da finansira bazično istraživanje i insistira na sveopštem deljenju rezultata, osim onih koji mogu da dovedu do globalne opasnosti. Ne moraju se finansirati samo obrazovne institucije, već i privatne kompanije koje su posvećene principijelnoj veštačkoj inteligenciji i širokom deljenju rezultata istraživanja.
Uz to, Sjedinjene Države bi trebalo da podrže imigracione zakone koji bi privukli svetske stručnjake u veštačkoj inteligenciji. Istorija napretka i razvoja koji su podstaknuti inovativnim kompanijama navode na to da je potrebno uspostaviti neka pravila kao što su primena zakona protiv monopolista i odbrana neutralnosti interneta, što malim igračima daje priliku da se iskažu. Računarski stručnjak i preduzetnik Kaj-Fu Li u svojoj knjizi AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order opisuje trku između Kine, Silicijumske doline i Silicijumsku dolinu opisuje kao zbir zapadnjačke nauke u toj oblasti. U budućnosti, kad se budemo osvrnuli na današnji period, možda ćemo zažaliti zbog toga što smo izgubili zdravu ravnotežu između finansiranja privatnih kompanija i javnih institucija na zapadu i jer smo dozvolili odliv naučnika i inženjera u privatni sektor.