Rezultati, dobijeni iz zapisa sa mobilnih telefona navode nas da se pitamo zašto. Slobodni i fer izbori su vrhunsko dostignuće demokratije. Ključni zahtev koji se pri tom mora ispuniti je da svako treba da ima jednaku mogućnost i pravo da pristupi glasanju. Dakle, da li su američki predsednički izbori uspeli da ispune neki od navedenih zahteva? Ispostavilo se da bi moglo da se poradi na poboljšanju. Na predsedničkim izborima 2012. godine 3,5 miliona ljudi čekalo je više od sat vremena da bi glasali, dok su neki stajali u redu više od pet sati. Štaviše, politički analitičari su prikupili ubedljive dokaze da je vreme čekanja bilo još duže u oblastima gde je populacija bila uglavnom crnačka, nego tamo gde su uglavnom živeli belci. Potreban nam je odgovor na izuzetno važno pitanje, a to je, da li se nešto promenilo od 2012. godine i da li su rasne razlike uticale na vreme provedeno u redu na biračkim mestima 2016. godine.
Danas dobijamo odgovor zahvaljujući radu Karima Hagaga sa Univerziteta Karnegi Melon u Pitsburgu i njegovim kolegama, koji su pronašli potpuno nov način za merenje vremena čekanja koristeći zapise sa mobilnih telefona. Došli su do zabrinjavajućeg zaključka da su tokom izbora 2016. godine stanovnici naselja u kojima pretežno žive crnci čekali znatno duže da glasaju nego stanovnici naselja u kojima pretežno žive belci. Do sada se vreme glasanja moglo proceniti samo na osnovu anketiranja relativno malog broja ljudi na samo nekoliko lokacija. Novo otkriće dolazi iz ispitivanja anonimnih zapisa mobilnih telefona 10 miliona ljudi širom Sjedinjenih Država.
Podaci obuhvataju dane od 1. do 15. novembra 2016. godine; izbori su održani 8. septembra. Takva raspodela omogućila je istraživačima da procene uobičajenu aktivnost na određenoj lokaciji i tako preciznije prouče različite obrasce na dan izbora. Tim je iskoristio lokaciju 117.000 biračkih mesta širom zemlje kako bi pronašao mobilne telefone koji su na dan izbora tamo proveli više od jedne minute. Međutim, istraživanjem nisu obuhvatili telefone koji su posetili biračko mesto pre ili posle ovog datuma kako bi isključili pojedince koji žive ili rade na tom mestu.
Nakon tog procesa filtriranja, timu su ostali podaci o 154.495 birača na 43.414 biračkih mesta širom zemlje. Zatim su podelili i usitnili podatke da bi videli koliko dugo su pojedinci čekali da glasaju i koliko to vreme varira od jedne do druge oblasti. Rezultati su vrlo zanimljivi. Prosečno čekanje na glasanje širom Sjedinjenih Država bilo je 19 minuta u 2016. godini, pri čemu je 18 procenata pojedinaca čekalo više od 30 minuta.
Rezultat koji je timu bio potreban nalazi se u analizi te grupe. Da bi saznali koliko vreme čekanja varira prema rasnoj grupi, oni su odredili vreme koje je deo populacije crnaca proveo čekajući na glasačkim mestima na tom području. Otkrili su da je u oblastima u kojima je procenat crnačkih glasača nizak, negde čak 0 procenata, čekanje bilo znatno kraće nego u oblastima u kojima je procenat crnačkih glasača bio preko 50procenata. „Birači sa područja (sa najvećim procentom crnaca) proveli su 19 procenata više vremena na svojim biračkim mestima od onih u donjem decilu“, kažu oni. „Nadalje, (ti) glasači su imali 49 procenata veću verovatnoću da će na biračkom mestu provesti više od 30 minuta.“
To je depresivan rezultat koji nagoveštava da ima mesta za poboljšanje. Postavlja se zanimljivo pitanje, kako nastaju te razlike i da li su posledica rasizma. Stiven Petigru sa Univerziteta Harvard je 2017. godine, otkrio je da su se na izborima 2012. rasne razlike u čekanju pojavile čak i na područjima pod istom administracijom. „Izborne jedinice sa većim brojem belih stanovnika uglavnom dobiju više glasačkih mašina i radnika zaduženih za organizaciju glasanja od onih u kojima živi više crnaca,“ rekao je on. To nagoveštava da isti skup administratora pruža lošiju uslugu u pretežno crnačkim oblastima nego u oblastima u kojima pretežno žive belci. Petigru je proveo neko vreme istražujući potencijalne razloge za takvu situaciju. Jedan je da je izlaznost u oblastima sa većinskim crnim stanovništvom uvek bila manja nego u onima gde pretežno žive belci. Prema tome, potpuno je opravdano obezbediti više sredstava za područja sa većinskim belim stanovništvom.
Ako se dodeljivanje sredstava pravilno obavi, vreme čekanja bi trebalo da bude približno isto. Ali „Obamin efekat“ doveo je do masovnijeg odziva crnačkih glasača, što organizatori nisu očekivali, (iako je povećana izlaznost crnačkih glasača u 2008. godini trebalo da ih upozori na to). Međutim, Petigru kaže da su rasne razlike bile iste tokom izbora za Senat, kada predsednik Obama nije bio na glasačkom listiću. Dakle, ne mogu da krive „Obamin efekat“. Drugi faktor je da će je malo verovatno da će se glasači nižeg socioekonomskog statusa žaliti. Dakle, zvaničnici su možda rasporedili sredstva tako da smanje prigovore, što znači da su ih dodelili bogatijim okruzima, u kojima dominiraju beli glasači.
Još jedan faktor bi mogao biti i taj što je broj glasačkih mašina ograničen i što se one ne mogu prepoloviti. Petigru to objašnjava ovako: Ako jedna izborna jedinica ima 75 birača, a druga 100 birača, a postoje tri glasačke mašine koja treba rasporediti, optimalno rešenje je dati jednu mašinu manjem glasačkom mestu, a dve mašine većem. „To će stvoriti duže redove u manjoj izbornoj jedinici“, kaže on. Ipak, ako ti faktori ne objasne u potpunosti razliku, sasvim je očigledan zaključak da je duže vreme čekanja crnačkih glasača dokaz institucionalne diskriminacije. Istraživači su bili veoma pažljivi da takav zaključak ne istaknu u prvi plan. Ipak, bez obzira na razlog, novi pristup Hagaga i njegovog tima obezbeđuje potpuno nov način da se problem prouči i, samim tim, i reši. Pošto se predsednički izbori 2020. godine brzo približavaju, vreme je od suštinske važnosti.