Svemirska tehnologija je promenila svet, ali ne onako kako su to sanjari iz šezdesetih godina prošlog veka očekivali. Pedeset godina pošto je Nil Armstrong stupio na površinu Meseca, nije teško zaključiti da je nešto malo pomešao. Sletanje na Mesec je bio veliki korak za čoveka – Armstrongov život se zauvek promenio – ali sa današnjeg stanovišta – bio je samo mali korak za čovečanstvo. Ne poričemo da je spuštanje ljudi na Mesec bio veliki zajednički poduhvat, naprotiv. Ipak, spuštanje na Mesec nije donelo nikakvu dugoročnu promenu u društvu. Rodžer Lejnius, istaknuti istoričar, napisao u svojoj novoj knjizi „Apollo Legacy“ (prim. prev. „Zaostavština Apola“): „Na osnovnom nivou, predsednikova odluka o lansiranju Apola bila je za Sjedinjene Države isto ono što je za Egipat bila odluka faraona da izgradi piramide.“ Dakle, najsnažnija posledica nije određena tehnologija, već jednostavno metafora. Ako možemo da dovedemo čoveka na Mesec, zašto ne bismo mogli da uradimo bilo šta, nazovimo ga „iks“?
„Iksovi“ koji se obično spominju u diskusijama, kao što su rešenje problema klimatskih promena ili siromaštva, uglavnom imaju neki potencijal za primenu tehničkih rešenja, ali to su uglavnom politički i društveni problemi. „Apolo“ nije rešio nijedan politički ili društveni problem. Drugi iksovi, recimo, lek protiv raka, zavisi od razvoja potpuno novih oblika naučnog saznanja.
S druge strane, uspeh programa „Apolo“, koji je u fazi najvećeg razvoja zapošljavao 400.000 ljudi, zasnivao se na odličnom inženjerskom upravljanju mnogobrojnim međuzavisnim tehničkim inovacijama, a ne na naučnoj revoluciji. Projekat Menhetn – koji je zapošljavao 125.000 ljudi i koštao 75% manje nego „Apolo“ (kada se uzme u obzir i inflacija) – znatno više je promenio svet uvođenjem atomske bombe. Bio je to veliki korak, iako, možda u pogrešnom smeru.
Šta bismo mogli da navedemo kao najveći uticaj Apola na čovečanstvo? Svakako to je veština upravljanja kompleksnim tehničkim sistemima, u čemu smo skoro savršeni. Savremeni avioni i računari su neshvatljivo složeni, ali rade, ali ne zbog Apola već zbog prethodno navedenih sistema. Zahvaljujući takvim vrstama sistema, iako se ljudi nisu vratili na mesec od 1972. godine, ipak postoji spor, ali stalan napredak u ljudskim letovima u svemir, značajna istraživanja Sunčevog sistema pomoću robota i – možda najvažnije – suštinska promena organizacije života na Zemlji zbog satelita koji kruže oko nje.
Da bismo shvatili koliko je aktivnost u svemiru postala sveprisutna, pogledaćemo neke statističke podatke. Od 2000. godine, Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Indija i Evropa uspešno su lansirali velike rakete 1.125 puta, a neuspešno samo 39 puta, što je nas dovodi do stope neuspešnosti od 3,5%. Mnogi neuspesi, ako ne i većina, desili su se pri prvom lansiranu novog modela, što znači da je stopa neuspešnosti za testirane rakete čak manja. S druge strane, od lansiranja Sputnjika 1957. godine do jula 1969. godine, 20% lansiranja je bilo neuspešno.
Put oko sveta za 80 dana
Iako spejs šatl nije odlazio u orbitu koliko je bilo planirano, ipak je prevezao više ljudi u svemir nego bilo koje drugo svemirsko prevozno sredstvo. Pre Armstrongovog i Oldrinovog spuštanja na Mesec, 37 muškaraca i 63 žene iz Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza letelo oko Zemlje. Do danas je to uradilo 495 muškaraca i 63 žene iz 40 i više zemalja. Spejs šatl je nesumnjivo bio katastrofa. Planirani troškovi svakog leta iznosili su 10 miliona dolara, da bi na kraju cifra dostigla 1,6 milijardi dolara. Četrnaest ljudi je poginulo kad su se srušili Kolumbija i Čalendžer. Ipak, šatl je u svemir prevezao više ljudi nego bilo koje drugo svemirsko prevozno sredstvo. Međunarodna svemirska stanica (ISS) potrošila je mnogo više novca od planiranog, a nije ponudila ništa značajno na naučnom polju. Ipak, ako putovanje ljudi u svemir postane uobičajena praksa, podaci Svemirske stanice o tome kako održati ljude živim i zdravim u svemiru na duži vremenski period značajno će dobiti na vrednosti.
Pre 20. jula 1969.godine, Sjedinjene Države su poslale dve svemirske sonde na Veneru i jednu na Mars. Sovjetski Savez je dobio podatke sa tri sonde koje je poslao ka Veneri. Niko nije poslao svemirske letelice kroz pojas asteroida u spoljašnjost Sunčevog sistema, a podaci sa Marsa i Venere nude nam samo delimične uvide. Do danas je svaku planetu Sunčevog sistema posetila neka od svemirskih sondi, a organizovane su i misije do nekih kometa i asteroida. Samo jedan svemirski teleskop je bio uspešno lansiran do 1969. godine, a danas ih ima nekoliko desetina koji ispituju nebo. Recimo, Keplerov svemirski teleskop je otkrio 2.343 planete van Sunčevog sistema, a danas je pronađeno više od polovine od 3.972 egzoplaneta. Niko nije znao 1969. godine da li uopšte postoje egzoplanete. Danas znamo da ih ima više nego zvezda.
Pre pedeset godina ili 20. jula 1969. godine, 116 satelita je kružilo oko Zemlje, ne računajući Mesec i „Apolo“ 11. Danas ih je 2.100. Međutim, njihov značaj je mnogo važniji od njihovog broja jer se nijedan aspekt života u 21. veku ne može zamisliti bez njih. Komunikacijski sateliti već pokrivaju čitav svet. Za one sa najskromnijim sredstvima, položaj izvan dometa je više stvar izbora, a manje logističke potrebe. Komunikacijski sateliti su i dalje vrlo skupi, ali ako Ilon Mask i ostali preduzetnici tako odluče, to će se uskoro promeniti. Globalni pozicioni sistem je, s druge strane, besplatan zahvaljujući američkom vazduhoplovstvu i odigrao je neočekivanu ulogu u uništavanju taksi-udruženja širom sveta i bio je svojevrstan posrednik za milione koji koriste aplikacije kao što su Tinder, Grindr i Bumble. Vojne akcije – od napada bespilotnih letelica do nosača aviona koji kruže okeanima – suštinski zavise od komunikacijskih i izviđačkih satelita i potpuno je nemoguće zamisliti poslednjih nekoliko decenija u ljudskoj istoriji bez njih.
Kockasti i ostali mali sateliti počeli su značajno da menjaju ekonomiju niske Zemljine orbite. Pošto su vrlo moćni i lagani i zbog toga na dobrom putu da postanu sveprisutni, mogli bismo da kažemo da smo u procesu podizanja površine Zemlje za nekoliko stotina ili čak za nekoliko hiljada kilometara. Kao što je putovanje avionom nekad bila samo bajka, a postalo je svakodnevnica, isto to možemo reći i za mašine koje se nalaze u Zemljinoj orbiti
Najteža je težina
Teško je reći koliko košta lansiranje jednog kilograma u Zemljinu orbitu i zbog čega je tako. Male rakete su fleksibilne, a kod onih velikih možemo govoriti o ekonomiji obima. Međutim, uzmimo za primer raketu „Delta 4 Hevi“, koju su zajedno napravile kompanije „Boing“ i „Lokhid Martin“. Pitanje je da li je trošak od 350 miliona dolara zaista realan pošto je 17 miliona otišlo u ruke direktora „Lokihida“, a 30 miliona direktoru „Boinga“. Međutim, za razliku od satelita, ljude ne možemo smanjiti. Sve dok cena lansiranja bude visoka, ljudi će veoma retko putovati u svemir. Troškovi lansiranja u svemir ne mogu se odrediti već neko duže vreme, delimično i zbog toga što su se raketna tehnologija, državne vlade i vojska zamrsili. Mask i Bezos, sa svojim milijardama dolara, nalaze se u središtu razrešavanja tog Gordijevog čvora. Preostaje nam da vidimo da li će njihov trud dovesti do kratkotrajne popularnosti svemirskog turizma ili do značajnog velikog koraka u svemir, odnosno, prvog koraka u razvoju kolonija na Marsu ili u izgradnji ogromnih cilindara koji će se okretati oko Sunca.
Program „Apolo“ nije uspeo da napravi takav korak. Njegov uspeh se sastojao u tome što je razvoj tehnologije doveo do vrhunca u to vreme, kao što su faraoni sazidali apsolutno najveće piramide koje su mogli da naprave u to vreme. To su spomenici genijalnosti i odlučnosti, ali, dobro nam je poznato da je svrha spomenika da obeleže kraj, a ne početak.