Studija koja je nastala na Univerzitetu u Oksfordu 2013. godine, otkrila je da će verovatno u naredne dve decenije roboti preuzeti 47% poslova u Sjedinjenim Državama. Dolivajući ulje na vatru, Juval Noa Harari, u svojoj knjizi „ Homo Deus“, piše da bi „ljudi mogli da postanu vojno i privredno beskorisni“. To ne zvuči baš najbolje. Ipak, danas, šest godina posle objavljivanja studije, vidimo da postoji ozbiljan nedostatak radne snage. Još više nas čudi to što se nedostatak radne snage najviše oseća u oblasti proizvodnje gde je automatizacija najprodornija. Ako nam roboti zaista otimaju radna mesta, zbog čega ne možemo da nađemo dovoljno ljudi koji bi završili posao koji treba da se obavi?
U stvari, automatizacija ne zamenjuje ljude na radnim mestima, već zamenjuje procese, a kad procesi postanu automatizovani, oni se pretvaraju u robu. Iako postoje razlozi za zabrinutost zbog automatizacije, kao što je povećanje prihoda na uloženi kapital i smanjenje prihoda na uloženi rad, prava opasnost se ne nalazi u samom procesu automatizacije, već u tome kako ćemo da iskoristimo automatizaciju.
Organizmi nisu algoritmi
Harari navodi da ljudi postaju beskorisni jer je uveren „da su organizmi algoritmi“, programirani slično kao prodajni automati koji reaguju na pritiskanje dugmadi. Ljudi i ostale životinje su genetički i evolutivno programirani tako da reaguju na „čula, osećanja i misli“. Kad se pritisnu određena dugmad, ljudi reaguju slično kao prodajni automati.
Harari svoje stanovište potkrepljuje različitim podacima. Na primer, opisuje psihološke eksperimente u kojima naučnici, posmatrajući moždane talase, mogu da predvide određene postupke, recimo, da li će osoba uključiti prekidač, pre nego što je ta osoba svesna toga. Ističe i da određene hemijske supstance, kao što su ritalin i prozak, mogu da izmene ponašanje.
Dakle, nastavlja Harari, slobodna volja je iluzija jer mi ne biramo naše nagone. Niko ne može svesno da izabere da žudi za čokoladom ili cigaretom, kao što ne može da izabere da li će ga privući neko drugi ko nije njegov ili njen bračni drug. Takve pojave su proizvod našeg biološkog programiranja.
Ipak, nije sve baš tako isključivo. Iako je sasvim tačno da ne možemo birati nagone, svakako možemo birati postupke. Možemo biti svesni naših nagona i odupreti im se. U stvari, smatramo da je sposobnost odolevanja našim nagonima neodvojivi deo procesa odrastanja. Od zrelih ljudi se očekuje da se odupru porivima kao što je pohlepa, preljuba i požuda.
Otkrivanje i izgrađivanje
Ako verujete da su organizmi algoritmi, sasvim lako možete da shvatite kako ljudi postaju potčinjeni mašinama. Sve dok se tehnike mašinskog učenja kombinuju sa ogromnom računarskom moći, mašine će moći da predvide, neverovatnom preciznošću, koje će dugme izazvati koju reakciju. Ovde, ponovo, nekompletna slika dovodi do brzopletog zaključka.
Nemački filozof Martin Hajdeger je 1954. godine, u svom eseju „Pitanja o tehnici“ bliže objasnio te probleme. Tehnologiju je objasnio kao oblast srodnu umetnosti jer i ona na sličan način otkriva istine o prirodi sveta, ističe ih u prvi plan i koristi ih u određene svrhe. U tom procesu, ljudska priroda, kao i njena sposobnost da čini dobro i zlo se, takođe, otkriva.
Daje primer brane hidroelektrane, koja otkriva energiju reke i koristi je da bi stvarala električnu energiju. U istom smislu, Mark Zakerberg nije „izgradio“ društvenu mrežu u „Fejsbuku“, već je iskoristio prirodne ljudske sklonosti i kanalisao ih na određen način. Konačno, svi koristimo društvene mreže da bismo se povezali.
U drugom eseju pod nazivom „Građenje, stanovanje, razmišljanje“, Hajdeger objašnjava da građenje igra važnu ulogu jer da bismo gradili za svet, prvo moramo da shvatimo šta znači živeti u svetu. Kad konačno shvatimo da Mark Zakerberg, ili bilo ko drugi, radi sve da bi nas izmanipulisao, manipulacijama možemo stati na put i sprečiti ih. U stvari, kad shvatimo da neko ili nešto želi da nas kontroliše, stvoriće se i nagon da se tome odupremo. Ako smo algoritmi, to je onda deo programskog koda.
Društvene veštine će nadvladati kognitivne veštine
Sve su to naravno pomalo nagađanja. Međutim, začuđeni smo jer se dešava sasvim suprotno od onog što su Harari i ostali „stručnjaci“ predvideli da će se desiti. Ne samo da povećana automatizacija i snažnije tehnike mašinskog učenja nisu dovele do porasta stope nezaposlenosti, kao što je prethodno navedeno, već su doveli do manjka radne snage. Šta se to dešava?
Da bismo shvatili šta se događa, razmotrićemo pravnu oblast, koja se brzo automatizuje. Algoritmi danas obavljaju osnovne procedure kao što je prikupljanje i razmena dokaza i pravnih informacija pre suđenja i sređivanje datoteka. Postoje čak i sistemi veštačke inteligencije koji mogu da predvide ishod suđenja bolje nego ljudi.
Zato ne treba da nas iznenadi što mnogi stručnjaci predviđaju mračnu budućnost za pravnike. Do sada ste verovatno već mogli da pretpostavite kakva je poenta. Broj advokata se u Sjedinjenim Državama povećao za 15% od 2008. godine i nije teško shvatiti zbog čega. Ljudi ne angažuju advokate koji su sposobni da uposle jeftine saradnike koji bi prikupljali dokaze ili sređivali dokumentaciju ili da bi išli u sudnicu. Najveći broj ljudi želi da angažuje nekog u čije će savete imati najviše poverenja.
Pravi pomak u pravnoj struci biće od kognitivnih ka društvenim veštinama. Dok teške kognitivne zadatke može da obavi mašina, advokati koji mogu da pokažu saosećajnost i izgrade poverenje imaće prednost nad onima koji zadržavaju veliki broj informacija i čitaju mnogobrojne dokumente.
Vrednost nikad ne nestaje, samo se seli na drugo mesto
U Sjedinjenim Državama se 30 miliona ljudi bavilo poljoprivredom 1900. godine, da bi taj broj pao ispod 3 miliona 1990. godine iako se broj stanovnika skoro utrostručio. Možemo reći da je 90% američkih poljoprivrednika izgubilo posao zbog automatizacije. Ipak, dvadeseti vek se smatra periodom jedinstvenog napretka.
Možete samo da zamislite koliko bi poljoprivrednik koji je radio pre sto godina bio užasnut kad bi saznao da će njegov postao nestati tokom sledećeg veka. Ako biste im rekli da će sve biti u redu jer će moći da nađu posao kao računarski stručnjaci , genetičari ili digitalni oglašivači, verovatno bi pomislili da ste kompletan ludak.
Ako biste im rekli da će umesto da rade u polju ceo dan, moći sve to vreme da provedu u udobnoj kancelariji, suvoj i rashlađenoj, zahvaljujući nečem što se zove klima-uređaj i da će imati mašine koje će spremati hranu i da im za to neće biti potrebna isečena drva. Da biste im još više začinili budućnost, mogli biste da im kažete da će se ceo njihov posao sastojati od razgovora sa drugim ljudima. Verovatno bi za njih takva slika bila pravi rajski prizor.
Istina je da vrednost nikad ne nestaje, samo se seli na neko drugo mesto. Zbog toga danas imamo manje poljoprivrednika, ali više hrane, a i više advokata. Zbog toga postoji vrlo mala verovatnoća da će nam roboti preuzeti posao jer mi nismo algoritmi. Mi imamo sposobnost i snagu da biramo.