Upravo stigla sa šestomesečne svemirske ekspedicije, Serena Aunon-Chancellor, NASA astronautkinja, iznosi kako njeni eksperimenti bionauke u mikrogravitaciji mogu da poboljšaju medicinu na Zemlji. Serena Aunon-Chancellor (43) bila je hirurg NASA letova već 13 godina, ali je takođe i inženjer elektrotehnike, ronilac i lekar, specijalizovana za za internu i vazduhoplovnu medicinu. Oh, i nedavno se vratila na Zemlju sa šestomesečnog boravka, koji je obuhvatio Ekspedicije 56 i 57, na Međunarodnoj svemirskoj stanici ISS. Mada je svega nekoliko stotina ljudi išlo u svemir, medicinska istraživanja koja su u mikrogravitaciji sproveli ljudi poput Aunon-Chancellor direktno utiču na zdravstvenu negu svih ljudi na Zemlji. Dok je bila u orbiti planete, izvodila je studije koje su proširile naše znanje o ljudskom telu i sprovodila eksperimente sa bioznanjima koja mogu da unaprede život ljudi u stanjima kao što su rak, Parkinsonova bolest i osteoporoza. „Ljudi misle da se nauka koju radimo na svemirskoj stanici odnosi samo na istraživanje svemira“, kaže ona. „Oni ne shvataju koliko je važna zdravstvena briga o svakodnevnom životu ovde, na Zemlji.“
Kada je Aunon-Chancellor imala 15 godina, bila je u kampu u Svemirskoj akademiju unutar istorijskog američkog svemirskog i raketnog centra u Huntsvilleu, Alabama, gde studenti uče kako astronauti treniraju i izvode svemirske ekspedicije. Roditeljima je rekla: „Stvarno sam se uverila da je to ono što želim da radim u svom životu.“
Život u mikrogravitaciji
Aunon-Chancellor se vinula u svemir 6. juna 2018. godine sa ruskog kosmodroma Bajkonur u Kazahstanu. Ona kaže da je vožnja bila iznenađujuće blaga, imajući u vidu da je ruska svemirska letilica Sojuz MS-09 imala potisak od 930.000 funti, odvodeći nju i članove posade, vazduhoplovnog inženjera Aleksandra Gersta iz Nemačke i komandanta Sergeja Prokopijeva iz Rusije, na vožnju brzinom od 1770 km na sat .
Posle 34 zemaljske orbite, Sojuz se priključio na ISS. Lagano je ulebdela unutra, raširenih ruku. „Vaš mozak zaista ne zna šta da radi jer više nema gore ili dole. Možete se kretati po plafonu, zidovima ili po podu“, kaže ona. „Ali kada sam prvi put to pokušala, zavrtela bih se u krug, jer nisam bila sigurna gde sam.“
Starenje u svemiru
Čudnije je ono što se dešava sa ljudskim telom u mikrogravitaciji. Astronauti gube kritične minerale poput kalcijuma, a koštana masa pada oko 1% mesečno, prema NASA. To je sličan efekat kao kod osoba sa osteoporozom. Kako kosti postaju lomljive, ljudi koji boluju od osteoporoze takođe mogu da steknu pogrbljeno držanje ili gubitak visine. Te promene daju istraživačima priliku da koriste astronaute poput Aunon-Chancellor da bolje razumeju efekte starenja. Sakupljala je i spremala uzorke krvi, urina, sline, pa čak i izmeta. Kasnije su te uzorke analizirali naučnici na zemlji. Rezultati mogu dovesti do novog lečenja starenja i osoba sa ograničenom pokretljivošću.
Takođe je pomogla kristalizaciju proteina LRRK2, prisutnog kod pacijenata sa Parkinsonovom bolešću. Analiza proteinske strukture može pomoći naučnicima da bolje razumeju ulogu koju on igra u Parkinsonovoj bolesti, što bi moglo dovesti do poboljšanih lekova za tu bolest.
Medicina u mikrogravitaciji
Tokom svojih 197 dana na brodu ISS, Aunon-Chancellor je takođe proučavala endotelne ćelije, ćelije koje oblažu naše krvne sudove, kako bi se utvrdilo mogu li EC izrasle u mikrogravitaciji da budu dobar model za testiranje terapije raka. „Bila sam ponosna na istraživanje raka koje smo obavili, jer ono što nam je pokazalo je da ćelije koje rastu u mikrogravitaciji zaista vole da rastu“, kaže ona. S obzirom da je jedna od karakteristika raka njegova sposobnost da formira nove krvne sudove koji hrane tumor, lekovi koji prekinu taj dotok krvi mogu pomoći u izlečenju. U svemiru, kaže Aunon-Chancellor, endotelne ćelije rastu duže nego na Zemlji i u obliku koji je sličan načinu na koji postoje u telu. To omogućava naučnicima da bolje testiraju sredstva za hemoterapiju ili nove lekove protiv raka. Aunon-Chancellor je uverena da će ono što smo naučili u svemiru biti korisno na planeti dole. „Prilično brzo, čak tokom narednih tri do pet godina, moglo bi nam pomoći da stvorimo lekove za rak ovde na zemlji.“