Prvi amandman ne kaže da vam je dozvoljeno da objavite šta god hoćete na svom nalogu na Tviteru. Nažalost, izgleda da ću ovo obaveštenje morati da prosledim predsedniku, pošto niko drugi neće: „Društvena mreža nije javni trg, čak ni virtuelni.“ To se odnosi na Fejsbuk, Redit, Jutjub i, svakako, na Tviter, gde je predsednik Tramp, nekoliko dana pošto je društvena mreža Fejsbuk objavila da će zabraniti ekstremističke izjave kakve je objavljivao Aleks Džouns, besno uneo sledeći stav na svoj nalog na Tviteru: „I dalje nadgledam cenzurisanje američkih građana na platformama društvenih mreža. Mi živimo u Sjedinjenim Američkim Državama – i imamo ono što je poznato kao sloboda govora! Pažljivo vas nadgledamo i posmatramo!!“
Može on da nadgleda (prilično jezivo) i posmatra šta god hoće, ali od toga nema nikakve koristi jer Prvi amandman zabranjuje državi da stvara zakone kojima bi ograničavala slobodu govora svojim građanima.
Za one koji su zaboravili tekst Prvog amandmana, podsetićemo ih. U svakom slučaju, prilično je kratak: „Kongres neće uspostaviti državnu religiju или sputavati ljude u slobodi veroispovesti, te garantuje slobodu govora i štampe. Takođe, prvi amandman garantuje slobodu na mirno okupljanje građana i pokretanje peticija.“ Pod naletom suviše glasnih izražavanja stavova, kreštavih video sadržaja i ratobornih objava na Tviteru – što se svake nedelje povezuje sa američkim predsednikom – mnogi ljudi su pomešali ustavno pravo američkih građana na slobodu govora sa galamdžijama i siledžijama koji mogu da istrabunjaju šta god žele desetinama miliona ljudi u svako doba dana i noći.
Zabuna je razumljiva. Svi oni inventivni preduzetnici u Silicijumskoj dolini, sa svojim slobodoumnim i bezbrižnim stavovima, dozvoljavaju korisnicima da izraze svoj bes i ogorčenost, što vas navede da pomislite da su zaista posvećeni ideji „sloboda za svakog“. I bili su, sve dok nije postalo očigledno da ljudi mogu da postanu zaista odvratni, vrlo brzo izgube kontrolu i pretvore se u „gromoglasnu oluju slobode govora“. Njihova posvećenost je prvo bila preterana, zatim neznatna i konačno, možemo reći, došla je suviše kasno. Tek sad su shvatili da će im biti izuzetno teško, bolje reći nemoguće, da obuzdaju takav izraz jer su stalno podučavali ljude da mogu da kažu šta god žele na njihovim platformama. Pošto pokušavaju da sede na dve stolice, njihove reakcije su nas veoma često zbunjuju.
Izvršni direktor društvene mreže Tviter Džek Dorsi je u svom obraćanju Kongresu prošle jeseni nekoliko puta svoju platformu nazvao javnim trgom iako je istakao da kompanija prema svojim pravilima ima pravo da ukloni bilo koji sadržaj. „Možemo da podržimo slobodu izražavanja samo onda ako se ljudi ne plaše da izraze svoje stavove“, rekao je u intervjuu odmah posle date izjave u Kongresu. „Mnogi ljudi koji se pridružuju Tviteru ne doživljavaju društvenu mrežu kao servis već kao javni trg. Pošto su njihova očekivanja ista kao da su na javnom trgu, tako treba i da uredimo našu platformu.“
Međutim, u februaru, gospodin Dorsi nam je pružio još jedno uvijenije objašnjenje: „Konačno, mislim da ne možemo da budemo toliko neutralna i pasivna platforma zbog nasilničkih pretnji, zbog razotkrivanja podataka korisnika, zbog armija internet trolova koji stalno žele da ućutkaju nekog, a naročito marginalizovane članove društva“, rekao je. „Trebalo bi da zauzmemo nepristrasni stav – što znači da su nam potrebna stroga i jasna pravila, potrebne su nam studije slučaja i prvenstveno pravo da bismo znali kakve mere da preduzmemo i da konačno dostignemo nivo transparentnosti i otvorenosti u vezi sa tim.“ Onda je nastavio: „Zaista verujem da se mnogi ljudi priključuju Tviteru očekujući javni trg, a među očekivanjima je i sloboda govora. Međutim, vidimo da ljudi to koriste da bi drugima oduzeli to isto pravo. Konačno, to pokušavamo da zaštitimo.“
Nije teško je zamisliti zašto bi neko, posebno nervozni tviteraš kakav je predsednik Tramp, kao odgovor pružio sledeće: „O čemu pričate? Ona strategija u Fejsbuku – kojom se dugotrajno obezbeđivalo prisustvo opasnih korisnika pre nego što su konačno proterani pre nekoliko nedelja – potpuno je nejasna i zamršena.“ Dozvolite mi da malo bolje objasnim svima koji su se navikli na haos: Kompanije koje su vlasnici društvenih mreža su privatna preduzeća koja mogu da uređuju svaki sadržaj koji se pojavi na njihovoj platformi. Mogu da zabrane pristup svim korisnicima koji narušavaju njihovu politiku, ma kakva ona bila, ali mogu i da je promene kad god požele i da budu prilično nedosledni u njenom sprovođenju.
Sve što smo naveli uopšte ne krši postojeći zakon, koji je izglasan 2010. godine u Vrhovnom sudu, a koji kaže da korporacije pravo slobode govora, kao i pravo da se ne izjasne. To znači da niko ne može naterati da prihvate i objave koještarije na svojim platformama ako to ne žele. Naravno, sve to izgleda zastrašujuće grupama buntovnika koji su zabrinuti zbog toga što malobrojna klika sastavljena uglavnom od muškaraca, uglavnom belaca, uglavnom sramotno bogatih donosi toliko važnu odluku o tome šta se može objaviti, a šta ne za sve i svakoga. „Da li verujete da će Mark Zakerberg i ostali mladi lordovi iz Silicijumske doline biti vešti upravnici svetskog digitalnog izražavanja?“, upitao je Bret Stivens kolumnista iz „Tajmsa“.
Jasno je da gospodin Stiven ne veruje, a sasvim je sigurno da u to ne veruje ni predsednik Tramp. Neki od onih kojima je zabranjen pristup društvenim mrežama zbog ekstremističkih или nasilnih stavova tužili su platforme sa kojih su proterani, ukazujući na prethodne odluke Vrhovnog suda i države koje su javno izražavanje proširile i na privatni analogni prostor. Drugi zahtevaju da servisi kao što su Fejsbuk, Tviter i Jutjub budu regulisani kao institucije javnog sektora.
Očigledno je da pravila nisu jasna u svetu u kome je ideja javnog trga okrenuta naopačke. To predstavlja zaista ogroman izazov za demokratiju u Sjedinjenim Državama kao i za njene pričljive građane koji osećaju da postoje ograničenja slobode govora. To jest, za sve osim za predsednika Trampa. Za njega jedan od pomenutih lordova, tačnije gospodin Dorsi tvrdi da je vredan medijske pažnje i da je zbog toga izuzet od kažnjavanja iako često objavljuje vrlo uvredljive, netačne i generalno zlonamerne stavove.
To znači da nemamo pravo da se oslobodimo od njegove slobode govora. Osim, možda, ako iskoristimo jedino pravo koje nam niko ne može oduzeti, a to je da prestanemo da ga slušamo.