Onlajn učenje – predivno rešenje u doba zaraze – obrazovni je eksperiment u svetu u kome nastavnici više nisu osobe od autoriteta. Kao profesor jedne od mnogih škola koje su na opasnost od korona virusa odgovorile ukidanjem uobičajenih časova, pitam se da li će naši učenici otkriti ono čega se mnogi potajno pribojavaju, a to je da učionica nije baš neophodna za učenje. Posmatrači ukazuju na sve moguće načine na koji bi sadašnji trenutak mogao zauvek da promeni svet. Od ozbiljnog – sumrak rukovanja ili večna maska za lice – do trivijalnog – ukidanje svlačionice posle sportskih događaja – očekuje se da će život biti drugačiji čak i pošto virus oslabi i nestane. Ista sudbina može zadesiti i klasična predavanja u učionici.
Kao što kritičari već godinama ističu, tehnologija učenja nije se promenila poslednja dva veka. Učenici se još uvek okupljaju u prostoru kojim upravlja nastavnik, autoritet čije im je znanje potrebno i čijih pravila moraju da se pridržavaju da bi ga stekli. Da, bilo je inovacija u izgledu učionica, uključujući neke veoma važne (kao što su veći prozori koji su postali moderni u godinama posle Drugog svetskog rata) i neke manje trikove (kao što su velike lopte, umesto stolica na kojima sede učenici). Ipak, takve promene su sačuvale tradicionalnu viziju funkcionisanja učenja. To je tradicija koja će se suočiti sa izazovom posle nekoliko nedelja ili meseci učenja kod kuće.
Krenimo od najjednostavnije posledice. Kada mladi ljudi ostanu kod kuće i gledaju nastavnika na ekranu računara, verovatno će raditi i još nešto. Nema više sumnje da internet odvlači pažnju učenika tokom nastave i ima negativan uticaj na učenje, što znači da trenutni trend zabrane rada na laptop računarima ima razumnu osnovu. S obzirom na to da se škole svuda zatvaraju, a učenici „pohađaju“ školu od kuće, upotreba interneta tokom nastave će porasti. Zbog toga je lako predvideti da će učenici od svojih nastavnika naučiti manje nego tokom nastave uživo. To je veoma jak argument za pripremu i pokretanje uobičajenih učionica što je brže moguće.
Da li je? Možda je zaključak da upotreba interneta ometa učenje sam po sebi artefakt modela učionice. Razmislite. Kako znamo da slobodno pretraživanje ometa učenje? Postavljamo ispite za eksperimentalne predmete i beležimo rezultate. Na prvi pogled, ovaj pristup deluje razumno. Iako se sve više udaljavamo od ideje o jedinstvenom testu na kraju semestra na nivou koledža, pismeni ispiti, na neki način, ostaju standard za utvrđivanje uspešnosti u učionici. Kad kažemo da internet ometa proces učenja, ono što stvarno mislimo je da dovodi do toga da studenti pokazuju slabije rezultate na testovima.
Pretpostavimo, kako mnogi naučnici tvrde, da je pojam „testa“ zastareo. U najmanju ruku, klasični ispit je verovatno ostatak iz dana kada je sposobnost pamćenja bila najvažnija. Ako posmatrate svet izvan učionice, pamćenje postaje mnogo manje važno od veštine korišćenja digitalnog uređaja koji će vam reći šta treba da znate. Preliminarni rezultati ogromne studije Kognitivnog razvoja mozga u periodu adolescencije Nacionalnog zdravstvenog instituta, koja prati hiljade ispitanika, govore nam da što više vremena mladi provode gledajući u ekrane, to postižu slabije rezultate pri izradi zadataka koji uključuju pamćenje i razumevanje. To je, sigurno, depresivan trend i verovatno će biti dominantniji u narednih nekoliko nedelja ili meseci jer sve više i više studenata prati predavanja na internetu.
Ipak, pre nego što se prepustimo razmatranju opšteg pada kognitivnih sposobnosti, razmotrimo šta nam takvi rezultati ne govore, a to je, koliko će uspešno mladi ljudi zakačeni za svoje ekrane obavljati zadatke koji uključuju pamćenje i razumevanje kada im pomaže digitalni uređaj. To je svet za koji tehnološka revolucija obučava mlade. Oni koji ovu viziju smatraju privlačnom verovatno će tradicionalni model učionice videti kao smetnju.
Možda se budućnost nalazi u modelima kao što je škola Agora u Holandiji, gde tinejdžeri sami odlučuju kako će provoditi vreme. Nema nastavnika, ali ima mnogo prostora za neusmerenu igru, ali koja je uglavnom usmerena na alate koji im pomažu da uče. Mladi mogu slobodno da koriste računare i telefone kako žele, jer će, na kraju krajeva, i jedno i drugo postojati u spoljašnjem svetu za koji ih obrazovanje priprema. Zagovornici insistiraju na tome da studenti nauče isto toliko ili još više od svojih vršnjaka koji se obrazuju na tradicionalan način.
Ili se možda budućnost kreće različitim putem, koji će verovatno voditi dalje od tradicionalnog modela. Autoritet učitelja u učionici već je neko vreme u opadanju, jer učenici sve više i više sebe vide kao prave sudije koje odlučuju o legitimnosti reči i postupaka nastavnika. Već u šestom razredu učenici dovode u pitanje autoritet učitelja. Nije neuobičajeno da se mladi ljudi na fakultetu i stručnoj školi glasno pitaju zašto uopšte treba da idu na nastavu. Zašto ne mogu jednostavno da pročitaju zadatke i polože test?
Možda uskoro i hoće.
Sve se to očekivalo tokom ranije i veće krize, odnosno, Drugog svetskog rata. Oružane snage, suočene sa prilivom regruta čiji je nivo obrazovanja varirao, uputile su hitan poziv za dostavu materijala iz kojih bi vojnici mogli da nauče sve od matematike preko pisanja sastava do knjigovodstva. Današnji stručnjaci nagađali su o „implikacijama koje ovaj opsežni program materijala za samopodučavanje može imati na civilno obrazovanje“.
U to vreme, ogromna učmalost nastave u učionici pokazala se više nego dovoljnom za vraćanje tradicionalnog modela nakon završetka rata. Ipak, digitalna revolucija danas snažno korača drugim putem. Mislim da ovo nije borba u kojoj tradicija može da pobedi.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Ne očekujem da će u mom životu nestati tradicionalni model učionice, ali sada ceo svet eksperimentiše sa drugačijom metodom podučavanja i taj eksperiment će dovesti do daljnje sumnje u proces podučavanja koji vekovima koristimo.