Fizičar i autor knjige „Kratka istorija vremena“ preminuo je u svom domu u Kembridžu. Njegova deca su rekla. „Zauvek će nam nedostajati.“ Stiven Hoking, najsjajnija zvezda na naučnom nebu čija su shvatanja oblikovala modernu kosmologiju i inspirisala ljude širom sveta preminuo je u 76. godini. U sredu rano ujutru, njegova porodica je u saopštenju potvrdila da je preminuo u svom domu u Kembridžu. Prema rečima njegovih kolega naučnika i najmilijih, Hoking se izdvajao svojom intuicijom i zajedljivim humorom kao i izuzetnim intelektom koji je zajedno sa njegovom bolešću predstavljao simbol neograničenih mogućnosti ljudskog uma. Hoking je 1963. godine, kad je imao tek 21, oboleo od amiotrofične lateralne skleroze (ALS). Doktori su mu rekli da će živeti još dve godine, ali pošto je bolest sporije napredovala, Hoking je uspeo da preživi više od pola veka.
Hoking je jednom prilikom izračunao da je tokom tri godine studiranja na Oksfordu učio samo 1.000 sati. Na diplomskom ispitu postigao je uspeh koji je bio između najviše i sledeće niže ocene. Ubeđen da su ga smatrali problematičnim studentom, rekao je komisiji na ispitu da će otići na Kembridž i tamo doktorirati ako mu daju najbolju ocenu. U suprotnom, ostaće na Oksfordu. Komisija je izabrala prvu opciju.
Oni nad kojima se nadvija senka smrti žive najduže. Zbog smrtonosne bolesti i smrti dečaka obolelog od leukemije koga je upoznao u bolnici, Hoking je dobio novu volju za životom. „Iako se oblak stalno nadvijao nad mojim životom, iznenadio sam se kad sam shvatio da mi je život zanimljiviji i aktivniji nego pre, što me je podstaklo da se još više posvetim istraživanju“, izjavio je jednom prilikom. „Moj cilj je jednostavan – potpuno razumevanje kosmosa, zbog čega je takav kakav je i zašto uopšte postoji.“
Štake je počeo da koristi šezdesetih godina prošlog veka jer se žestoko protivio invalidskim kolicima. Kad je konačno morao da ih koristi, ceo Kembridž je dobro upoznao njegove opasne vožnje. Imao je običaj da namerno pregazi studente, a ponekad bi se zavrteo na plesnom podijumu na zabavama koledža.
Hoking je prvi značajan napredak u istraživanju postigao sa Rodžerom Penrouzom 1970. godine, kad su primenili matematiku crnih rupa na kosmos. Penrouz je vrlo lako komunicirao sa Hokingom čak i kad je Hokinga počela da napušta moć govora. Penrouz je isticao da njegovog kolegu ništa ne može da zaustavi na putu naučnog istraživanja jer je stalno razmišljao o tome kako mu je ostalo još malo vremena, a znao je da je pred njim još mnogo posla.
Hoking je 1974. godine, oslanjajući se na kvantnu teoriju izjavio da crne rupe emituju toplotu i konačno nestaju. Kod crnih rupa normalne veličine taj proces je prilično spor, ali one minijaturne brzo odaju toplotu i konačno eksplodiraju oslobađajući energiju hidrogenske bombe od milion megatona. Takvo shvatanje izazvalo je žučne debate u savremenoj kosmologiji.
Hokingova izuzetna naučna otkrića obezbedila su mu mesto u Kraljevskom naučnom društvu kad je imao samo trideset i dve godine. Pet godina kasnije postao je redovni profesor matematike na Kembridžu (Lukasijanski profesor matematike), prestižni položaj na univerzitetu koji su nekad zauzimali Isak Njutn, Čarls Bebidž i Pol Dirak.
Pored velikih naučnih dostignuća osamdesetih godina dvadesetog veka, ogromnu slavu mu je donela knjiga „Kratka istorija vremena“. Prvo izdanje se pojavilo 1988. godine, a knjiga je ušla u „Ginisovu knjigu rekorda“ pošto je 237 nedelja bila na listi najbolje prodavanih knjiga „Sandej tajmsa“. Iako je prodato 10 miliona primeraka i iako je prevedena na 40 jezika, šaljivdžije je i dalje nazivaju najvećom nepročitanom knjigom na svetu.
Hoking je 1965. godine oženio Džejn Vajld, svoju ljubav iz studentskih dana, dakle, dve godine nakon što mu je dijagnostikovana bolest. Džejn ga je prvi put videla 1962. godine dok je nespretno trčao niz ulicu Sent Olbana, spuštene glave i potpuno raščupan. Prijatelj ju je upozorio da se udaje „u potpuno suludu porodicu“. Kako je kasnije napisala u svojoj knjizi „Teorija svega“ (Travelling to Infinity: My Life With Stephen) verovala je, onako mlada i naivna, da će je Stiven voleti i brinuti se o njoj.
Tokom posete Cernu 1985. godine, Hoking je hitno prebačen u bolnicu zbog teške infekcije. Situacija je bila toliko ozbiljna da su doktori razmatrali da ga skinu sa aparata, što je Džejn odbila i zajedno sa njim otišla u bolnicu u Kembridžu. Tamo je operisan, ali procedura mu je uništila glasne žice. Dobili su troje dece, ali brak se raspao 1991. godine. Džejn je izjavila da su Hokingova sve teža bolest, sve veći zahtevi i odbijanje da razgovara o svom stanju uništili njihov odnos.
Četiri godine kasnije, Hoking se venčao sa Elejn Mejson, jednom od medicinskih sestara koje su se brinule o njemu. Brak je trajao jedanaest godina tokom kojih je policija Kembridža istraživala seriju navodnih napada na Hokinga. Fizičar je poricao Elejninu umešanost i odbijao da sarađuje sa policijom, koja je prekinula istragu.
Hoking možda nije bio najveći fizičar svog vremena, ali u kosmologiji je bio dominantna ličnost. Dodeljena mu je nagrada Albert Ajnštajn, zatim Volfova nagrada, Koplijeva medalja i Nagrada za fundamentalnu fiziku. Ipak, Nobelovu nagradu nije dobio.
Održao je predavanje u Beloj kući u vreme Klintonove administracije, ali niko nije primetio fine aluzije na incident sa Monikom Levinski. Štaviše, kad je 2009. godine ponovo posetio Sjedinjene Države, dobio je Predsedničku medalju za slobodu od Baraka Obame. Njegov život se spominje u nekoliko biografskih i dokumentarnih emisija. Spomenimo samo Simpsonove i partiju pokera sa Ajnštajnom i Njutnom u filmu Zvezdane staze: Sledeća generacija. U seriji „Štreberi“, Hoking postavlja pitanje Šeldonu Kuperu, fizičaru sa Kalteka, čiji nivo inteligencije značajno prevazilazi njegovu društvenu inteligenciju: „Šta je zajedničko Šeldonu Kuperu i crnoj rupi?“ Posle kratke dramske pauze, daje odgovor: „Oboje smaraju.“
Hoking je govorio da će čovečanstvo preživeti samo ako se preseli u svemir. Upozoravao je na najgore zloupotrebe veštačke inteligencije i isticao najopasniju, a to je autonomno naoružanje.
Hoking se nije obazirao na optužbe da je seksist i ženomrzac. Pojavio se u striptiz klubu Strigfelouz 2003. godine i nekoliko godina kasnije izjavio da su žene „nerešiva zagonetka“. Nije otišao na važnu konferenciju u Izraelu 2013. godine jer su ga tako savetovali palestinski akademici.
Neke njegove direktne opaske uvredile su istinske vernike. U svojoj knjizi „Veliki dizajn“ koja se pojavila 2010. godine napisao je da Bog nije potreban da bi se kosmos pokrenuo. Godinu dana kasnije je za Gardijan izjavio: „Smatram da je mozak računar koji će prestati da radi kad mu se pokvare delovi. Za pokvarene računare ne postoji raj niti zagrobni život; to je samo bajka za ljude koji se plaše mraka.“
Govorio je i o smrti koja je došla mnogo kasnije nego što su doktori predviđali: „Ne bojim se smrti, ali ne žurim da umrem. Moram još mnogo posla da obavim.“
I da spomenemo još da je u kosmosu sve povezano.
Stiven Hoking je rođen 8. januara 1942. godine, na tristotu godišnjicu smrti drugog velikog naučnika Galileja. Umro je istog dana kad se rodio još jedan veliki naučnik, Albert Ajnštajn (14. marta 1879.). I još nešto; 14. mart je Dan broja Pi.