„Hej, vidim te“, rekao je gradonačelnik Pitsburga Pit Flaerti, dok je zurio u sićušno lice Džona Harpera, predsedavajućeg kompanije Alcoa, na malom, crno-belom ekranu male rezolucije, na stolu ispred sebe. Datum je bio 30. jun 1970. godine, a povod je bila prva javna demonstracija telefonskog sistema koga su zajedno razvili kompanije Bell Labs i AT&T , koja je održana u scenski postavljenoj kičastoj dnevnoj sobi u glavnom sedištu kompanije Bell Telephone u Pitsburgu. Mnogo pre nego što su Zoom, Skype, FaceTime i Google Hangout postali svakodnevna stvarnost, ovaj naširoko prenošen događaj trebalo je da signalizira začetak mreže dvosmernih video-telefona koja bi se razvila prvo u Pitsburgu, zatim u Sjedinjenim Državama, a na kraju i u svetu. Video-telefon (engl. Picturephone) kompanije AT&T u osnovi je bio kombinacija telefona i televizora. AT&T , koja je na taj projekat potrošila oko 500 miliona dolara, predviđala je da će do 1975. godine u 25 gradova širom Amerike postojati 50.000 takvih telefona. Do 1980. godine predviđali su da će biti prodato milion jedinica.
Nije se sve odvijalo prema planu
Komercijalno gledano, video-telefon je bio promašaj. Bio je preskup i trebalo je za njega mesečno izdvojiti skoro 1.000 dolara prema današnjim cenama za pristup tehnologiji i uz to još i trošak po minuti korišćenja. Kupci su bili zabrinuti zbog toga kako će izgledati na ekranu drugog korisnika. Tada nije postojala tehnologija slike u slici na kojoj bi mogli da se vide tokom poziva. Da bi radio, video-telefon je povezivao više telefonskih linija istovremeno kako bi dobio dovoljnu propusnu širinu za prenos potrebnih audio i video analognih signala. Do 1972. godine u Pitsburgu je prodato samo nekoliko uređaja. Kada je kompanija AT&T sledeće godine zamenila izvršne direktore, postalo je jasno da je neuspeh neizbežan, a projekat je surovo odbačen.
Mašina ispred svog vremena
Pola veka posle originalne javne demonstracije prvog komercijalnog video-telefona kompanije AT&T , sa sigurnošću se može reći da je ideja dobila dugo očekivanu osvetu. Kao i neuspeli pokušaj kompanije „Epl“ devedesetih godina da napravi mobilni uređaj, tako je i pokušaj kompanije AT&T bio daleko ispred svog vremena. Na Univerzitetu Karnegi Melon nalaze se dva video-telefona koja su sastavljena od delova vrhunske tehnologije sedamdesetih. Tada je njihova struktura izgledala potpuno futuristički, kao nešto što bi se pojavilo u animiranoj seriji „Džetsonovi“. Među najzanimljivijim detaljima AT&T video-telefona je funkcija deljenja radne površine koja je omogućila korisnicima da bukvalno dele svoje radne površine (ne zaboravite da je to bilo vreme pre nego što nam je grafički korisnički interfejs pružio metaforičke radne površine). Ako biste malo ogledalo postavili ispred kamere uređaja, omogućili biste osobi na drugom kraju dvosmernog razgovora da vidi predmet na vašem stolu. Mogli ste da prikažete list papira i da pišete na njemu, a da bi se proslavila pedesetogodišnjica originalne demonstracije video-telefona, Majkl Moris, predsedavajući Odbora direktora kompanije Alcoa, razgovarao je danas putem Zoom poziva sa sadašnjim gradonačelnikom Pitsburga Viljemom Pedutom. Pre nego što je počela kriza korona virusa, bilo je planirano da Moris i Peduto koriste originalne video-telefone, sada modifikovane za trenutni softver za video pozivanje. Međutim, COVID-19 je potpuno poremetio planove, a ponovno obavljanje telefonskog video-poziva bilo je izuzetno simbolično.
Mnogobrojni neuspesi pre konačnog uspeha
Jako dugo su se telefonski video-pozivi smatrali naučnom fantastikom. Iako je neuspeh video-telefona kompanije AT&T bio izuzetno bolan, ipak je ceo koncept bio suviše uzbudljiv da bi nestao u deceniji koju su obeležile diskoteke i Votergejt. Video-poziv je tehnologija koja je uvek bila na negde na samoj ivici da bude opšte prihvaćena, ali to se nikad nije dogodilo. Uvek je izgledala kao futuristička tehnologija koja se nalazi tu, iza ugla. Slučaj spomenutog video-telefona nije bio prvi istraživački pokušaj da video-pozivi postanu stvarnost. Skoro od trenutka kada je Aleksandar Bel patentirao telefon,1876. godine, došlo je do istraživanja sličnog sistema za pozive koji je obuhvatao kako prenos glasa, tako i prenos slike. Francuski pisac naučne fantastike Luj Figje tvrdio je da Bel radi na nečemu što se zove „telefonoskop“ i kombinuje zvuk i sliku u realnom vremenu. Crtani film Džordže de Morijea iz 1879. godine, koji se pojavio u Panč Almanahu, u šali je prikazao sličan uređaj, koji je navodno kreirao američki pronalazač Tomas Edison. Kartice napravljene pod nazivom „2000. godina“ prodavane su kao suveniri na izložbi u Parizu 1900. godine i zamišljene kao „Korespondentska bioskopska-fono-telegrafika“. Ta ista ideja je podstakla i umetnike da je spomenu u svojim delima. Naime, priča Žila Verna iz 1889. godine „2889. godina“ opisuje ljude koji u budućnosti komuniciraju putem „telefotoa“. Umetnik je napisao da je prenos govora već uobičajena stvar, a da je prenos slika pomoću osetljivih ogledala povezanih žicama već viđeno. Video-poziv se prvi put pojavio na velikom ekranu u remek-delu Frica Langa „Metropolis“ iz 1927. godine, dakle, prilično davno. (Ne smemo zaboraviti ni filma Stenlija Kjubrika iz 1968. godine „2001: Odiseja u svemiru“). Bilo je i raznih prototipova, iako im je nedostajala osnovna infrastruktura video-telefona iz 1970. godine. Prototip kompanije Bell Labs prikazan je na Svetskom sajmu 1964. godine, zajedno sa budućim čudima, uključujući IBM-ov Sistem/360 seriju glavnih računara, tehnologiju prepoznavanja rukopisa, mašinske prevode i modele budućih kula-bliznakinja Svetskog trgovinskog centra. Ubrzo nakon toga, kompanija Bell Labs kreirala je prototipove javnih kabina video-telefona u Njujorku, Čikagu i Vašingtonu, koje su ljudima omogućile trominutne pozive širom Sjedinjenih Država po ogromnoj ceni od 27 dolara. Iz bilo kog razloga, telefonske govornice u kojima biste platili današnjih 223 dolara za 180 sekundi razgovora nikada nisu zaživele.
Čak i nakon neuspeha video-telefona iz sedamdesetih, AT&T nije u potpunosti odbacila ideju o stvaranju komercijalne linije koja bi povezivala uređaje za video-pozivanje. Ponovo je 1992. godine, pokušala sa novim modelom, pri čemu su se i video i audio sadržaji prenosili duž jedne telefonske linije, iako je ta kombinacija prouzrokovala nekvalitetnu sliku i zvuk. Sledeće godine je spustila cenu od 1.499 dolara za 500 dolara da bi konačno odustala od projekta 1995. godine.
Video-pozivi su danas svuda oko nas
S obzirom na naše trenutno oslanjanje na video-pozive, navedena istorija neuspeha može izgledati iznenađujuća. Još od početka 2000-ih, još uvek nije bilo jasno da li će video-pozivi bilo kada postati važan način komunikacije. Danas smo, naravno, svedoci sasvim drugačijih okolnosti. Samo nekoliko godina posle objavljivanja jednog naučnog rada o tmurnoj budućnosti video-poziva, pokrenuta je aplikacija Skype u operativnom sistemu Windows . Ubrzo je svaki stoni računar i laptop imao ugrađenu veb-kameru. Potom su stigli pametni telefoni i tableti sa prednjim kamerama, sveprisutnom širokopojasnom mrežom i pojavom servisa kao što su FaceTime, Hangouts i Zoom.
Iako je osnovni san ostao isti kao u sedamdesetim dvadesetog veka (i ne zaboravimo, u istoj deceniji devetnaestog veka), tehnologija se održala i postajala naprednija. Mnogobrojnim naprednim svojstvima nam je omogućila da uživamo u video-pozivima. Da ironija bude još veća, video-pozivi su danas potpuno normalna i uobičajena stvar i više ih ne smatramo nečim posebnim. Tehnologija više nije spektakularna niti futuristička jer je odjednom postala svakodnevna sveprisutnost, odnosno, samo jedan uslužni program. Ipak, često čujemo da se neko u Zoom pozivu ili video-ćaskanju našali i primeti kako, iako su kilometrima udaljeni, mogu da se vide i da je to deo budućnosti.
Inženjeri kompanija Bell Labs i AT&T zaslužuju možda retrospektivno odobravanje i pohvale, a možda ćemo svi naučiti dragocenu lekciju o otpisivanju današnjih neuspeha jer nikad se ne zna šta bi napredak mogao doneti za pola veka!