Američki filozof Dejvid Čalmers u svojoj knjizi Reality+ kaže da materijalni svet može da izgubi svoju privlačnost zbog napretka tehnologije virtuelne stvarnosti.
Teško nam je da zamislimo kako ljudi provode skoro sve vreme u virtuelnoj stvarnosti kada se iskustvo svodi na mlataranje rukama usred dnevne sobe dok na glavi nosimo uređaj veličine cigle.
Međutim, filozof Dejvid Čalmers tvrdi da se čovečanstvo kreće baš takvim putem i savetuje nas da se zbog toga prepustimo takvoj sudbini. Napredak tehnologije će obezbediti virtuelne svetove koji se nadmeću sa fizičkim svetom da bi ga konačno nadmašili. On tvrdi da će materijalni svet izgubiti svoju privlačnost jer će nam se pružiti neograničeni i uverljivi doživljaji.
Čalmers, profesor filozofije i neuronauke na Univerzitetu u Njujorku, u svojoj novoj knjizi Reality+ uverava nas da treba da prigrlimo virtuelnu stvarnost. Čuven po tome što je uveo pojam „teški problem“ svesti – koji je inspirisao istoimenu predstavu Toma Stoparda – Čalmers uviđa da tehnologija dostiže nivo na kome se virtuelno i fizičko doživljavaju čulima na isti način i da ljudi sasvim dobro žive u virtuelnoj stvarnosti.
„Ljudi uglavnom smatraju da su virtuelne stvarnosti na neki način lažne stvarnosti i da ono što vide u virtuelnoj stvarnosti nije stvarno. Mislim da je takav stav pogrešan“, kaže Čalmers. „Virtuelni svetovi sa kojima smo u interakciji mogu biti stvarni kao i naš obični fizički svet. Virtuelna stvarnost je prava stvarnost.”
Naravno, kao u mnogim prethodnim slučajevima, vraćamo se francuskom filozofu Reneu Dekartu. Čalmers se stalno pitao kako možemo da znamo bilo šta o spoljašnjem svetu. Moderna filozofija to pitanje postavlja u stilu Matriksa, dakle, kako možemo da znamo da ne živimo u simulaciji. Čalmers kaže da to nikako ne možemo da znamo.
Sve nas to vodi u virtuelnu stvarnost. Čalmers smatra da nam u narednim decenijama više neće biti potrebni nezgrapni BCI uređaji (mozak-računar interfejs) koje ćemo nositi na glavi, a koji nam omogućavaju da doživimo virtuelne svetove svim našim čulima. Sa napretkom u računarstvu – možda u sledećem veku – ti svetovi bi izgledali stvarni kao i fizički svet oko nas.
Što se tiče filozofije, Čalmers tvrdi da su čak i današnji virtuelni svetovi „stvarni“. Razgovor u virtuelnoj stvarnosti je pravi razgovor, kaže on. Objekti u virtuelnim svetovima su takođe stvarni, tvrdi on, samo napravljeni od bitova umesto od kvarkova i elektrona. Kad virtuelni svetovi postanu bogati i uverljivi, gradićemo virtuelna društva, dobijaćemo virtuelne poslove i imati motive, želje i ciljeve koji se odigravaju u tim okruženjima. „Većina činilaca koji život čine smislenim postojaće i u virtuelnim svetovima“, kaže on. „Ne postoji opravdani razlog da se misli da će život u virtuelnoj stvarnosti biti besmislen ili bezvredan.“
Šta će se dogoditi sa fizičkim svetom? „Sasvim je jasno da ćemo se u bliskoj budućnosti i dalje bazirati na fizičkoj stvarnosti i svakako ne bih preporučio da je napustimo“, kaže Čalmers. „Ipak, dugoročno gledano, moguće je da zamislimo da ljudi provode veći deo života unutar virtuelne stvarnosti.“ Potraga za fizičkim može izgledati kao novina ili fetiš, dodaje on.
Ipak, Čalmers ukazuje i na mnoge probleme i zamke i savetuje nam da budemo oprezni. Koliko god bi virtuelni svetovi mogli da nas ispune, biće nam potrebni prava hrana, piće i vežbanje, a možda čak i povremeni pogled na dnevnu svetlost, kako ne bismo zakržljali. Rizici mogu biti trivijalni u nekoliko narednih decenija, kaže Čalmers, ali postepeno okretanje virtuelnom životu moglo bi na kraju da dovede do novih zdravstvenih problema.
Čalmers u svojoj knjizi ističe i brojne pogodnosti koje nas mogu privući virtuelnoj stvarnosti. U tim virtuelnim svetovima možemo da uživamo u nadljudskim moćima, možemo da imamo drugačije telo, doživljavamo nove senzacije i istražujemo okruženja u kojima vladaju drugačiji zakoni fizike. Pošto postoji neograničeni prostor, svako može da poseduje virtuelnu vilu, ili čak virtuelnu planetu. Ako fizički svet postane opasno ugrožen – uništenjem životne sredine, nuklearnim ratom ili beskrajnom pandemijom – virtuelna stvarnost bi mogla da nam ponudi sigurno utočište, kaže on.
Ipak, primamljivost virtuelne stvarnosti može da izazove nemar globalnih razmera, priznaje Čalmers. Da li bi klimatske promene i druge krize sa kojima se fizički svet suočava postale nevažne? To bi bila katastrofa, kaže on. „Fizička stvarnost je zaista važna. Moramo da zadržimo uporište u fizičkoj stvarnosti i da se prema njoj pažljivo ophodimo.“
To nisu jedini problemi. Virtuelni svetovi su u vlasništvu korporacija koje žele da zarade na onom u šta su uložile novac. U oktobru, kompanija „Fejsbuk“ je promenila naziv u „Meta“ i uvela metaverzum, odnosno, svoj virtuelni svet u kojem želi da ljudi rade i igraju se. Frensis Haugen, uzbunjivačica iz kompanije, izrazila je ozbiljnu zabrinutost zbog nametljivijeg nadzora i prikupljanja podataka u metaverzumu. Postoji i rizik od psihičkog oštećenja, tvrdi ona. Naime, ako bolje izgledamo i imamo bolju odeću i lepši dom u metaverzumu, kako ćemo se osećati kada odemo iz tog sveta?
„Ako korporacije kontrolišu virtuelne svetove, kao što je to sada slučaj, da li će to dovesti do potencijalno distopijske stvarnosti u kojoj korporacije kontrolišu sve u našem okruženju? Mislim da postoje očigledni razlozi za zabrinutost“, kaže Čalmers.
Malo je verovatno da će se svi okrenuti virtuelnoj stvarnosti, a neki ljudi će, kaže Čalmers, i dalje ceniti čistu fizičku realnost.
„Možda postoji osećaj autentičnosti u interakciji u našem originalnom biološkom obliku. Ipak, teško je shvatiti zašto bi samo zbog fizičke realnosti trebalo praviti razliku između smislenog i besmislenog života“, piše on. „Dugoročno gledano, u virtuelnim svetovima moglo bi da postoji skoro sve ono što je dobro u nevirtuelnom svetu. Ako uzmemo u obzir kako bi virtuelni svetovi mogli da nadmaše nevirtuelni svet, život u virtuelnim svetovima često će biti pravi izbor.”