Evo šta su imali da kažu.
Pre nekoliko godina izveo sam eksperiment među studentima koji su slušali moja predavanja iz filozofije. Polugodišnji ispit su prilično loše uradili, a ja sam smatrao da delimičnu krivicu za to snosi nekontrolisana upotreba mobilnih telefona i prenosivih računara tokom nastave. Ipak, pitao sam ih šta misle da je krenulo po zlu. Ćutali su nekoliko trenutaka, a onda je jedna devojka podigla ruku i rekla: „Ne razumemo šta knjige kažu, gospodine. Ne razumemo reči.“ Pogledao sam ih i video kako zamišljeno, ali iskreno klimaju glavom u znak odobravanja. Predložio sam rešenje: ponudio sam im dodatni poene za ocenu ako bi mi dali telefon na devet dana i pisali kako žive bez njih. Dvanaest studenata – otprilike trećina grupe – prihvatilo je ponudu. Ono što su napisali bilo je izvanredno i izuzetno dosledno. Ti studenti, kojima je pružena prilika da kažu šta osećaju, nisu se na najbolji način predali tehnološkom napretku i njegovim uređajima.
Uobičajena priča tehnoloških kompanija o mobilnim telefonima, društvenim medijima i digitalnoj tehnologiji uglavnom se svodi na to da oni grade zajednicu, podstiču komunikaciju i povećavaju efikasnost, i tako naše živote čine boljima. Nedavno je Mark Zakerberg ponovo formulisao glavnu misiju Fejsbuka u svom tipičnom maniru: cilj kompanije je da „ljudima pruži moć da grade zajednicu i zbliže svet“.
Bez mobilnih telefona, većina mojih studenata se u početku osećala izgubljeno, dezorijentisano, frustrirano, pa čak i uplašeno. Izgleda da to podržava moto industrije: pogledajte koliko ćete biti nepovezani i usamljeni bez naše tehnologije. Ali posle samo dve nedelje, većina je počela da misli kako su im mobilni telefoni, u stvari, ograničavali odnose sa drugim ljudima, ugrožavali njihove živote i nekako ih odsekli od „stvarnog“ sveta. Navešću nešto od onog što su rekli.
„Šta vam je? Nešto ste mi čudni“
„Verovali или ne, morala sam da priđem potpuno nepoznatom čoveku i pitam ga koliko je sati. Iskreno, trebalo mi je mnogo hrabrosti i samopouzdanja da mu se obratim“, napisala je Dženet. (Njeno ime je, kao i sva ostala, pseudonim.) Opisala je reakciju na koju je naišla: „Zašto me pitate koliko je sati? Valja imate mobilni telefon. Šta vam je? Nešto ste mi čudni.“ Emili je bila u još goroj situaciji. Kad bih prolazila „hodnikom или na ulici pored nekog nepoznatog“ odmah bih uzimala telefon „da ne bih morala da ga pogledam u oči“.
Ti mladi ljudi su direktan, neposredan ljudski kontakt doživljavali kao neiskren, u najboljem slučaju, i čudan u najgorem. Džejms je rekao: „Jedan od najgorih, ali najčešćih postupaka ljudi danas je da izvade mobilni telefon i koriste ga tokom razgovora licem u lice. Takav postupak je veoma nepristojan i neprihvatljiv, ali opet, ponekad se osećam krivim zbog toga što je uobičajen.“ Emili je primetila da je „mnogo ljudi koristilo mobilne telefone kada su osetili da se nalaze u neprijatnoj situaciji, na primer, na žurki ako niko sa njima ne bi razgovarao“.
Posledica takve zaštite od neprijatnih trenutaka je gubitak odnosa sa ljudima, a nju su skoro svi studenti prepoznali i žalili zbog toga. Bez telefona, rekao je Džejms, bio je primoran da druge ljude gleda u oči i uključuje se u razgovor. Stjuart je tome dodao moralnu crtu. „Pošto sam bio prisiljen na stvarne odnose sa ljudima, očigledno sam postao bolja osoba, jer sam se svaki put kada mi se to desilo, bolje snalazio u situaciji jer nisam mogao da gurnem nos u telefon.“ Deset od dvanaest studenata reklo je da su im telefoni onemogućili i narušili sposobnost da imaju takve odnose.
Skoro svi studenti priznali su da je lakoća komunikacije jedna od istinskih prednosti telefona. Međutim, osam od dvanaest izjavilo je da im je zaista laknulo što nisu morali da odgovore na uobičajenu poplavu tekstualnih poruka i objava na društvenim mrežama. Piter je rekao: „Moram priznati, bilo je prilično lepo bez telefona cele nedelje. Nisam morao da slušam prokletu stvar da zvoni или vibrira i nije mi bilo loše što ne odgovaram na telefonske pozive“.
Zaista, jezik koji su koristili ukazivao je na to da su korišćenje telefona doživljavali skoro kao vrstu uznemiravanja. „Osećao sam se neverovatno slobodno bez mobilnog telefona i bilo je lepo jer sam znao da me niko neće uznemiravati“, napisao je Vilijam. Emili je rekla da je mnogo „mirnije spavala posle prve dve noći kad je pokušala da zaspi čim su se ugasila svetla“. Nekoliko studenata je tvrdilo da je komunikacija sa drugima, u stvari, lakša i efikasnija bez telefona. Stjuart je primetio: „U stvari, sve sam mnogo brže obavio kad nisam imao telefon uz sebe, jer umesto da čekam odgovor od nekoga (a nisam znao ni da li je pročitao moju poruku), jednostavno sam ga pozvao sa fiksnog telefona. Bez obzira na to da li mi se javio или nije, nastavio sam da se bavim nečim drugim.“
Tehnolozi tvrde da nas njihovi instrumenti čine produktivnijima. Ipak, telefoni su na studente imali drugačiji uticaj. „Dok sam pisao zadatke bez telefona pored mene, produktivnost mi se povećala bar dva puta“, tvrdi Eliot. „Usredsređeni ste na jedan zadatak i ne brinete se ni za šta drugo. Učenje za ispit mi je bilo mnogo lakše jer me telefon nije ometao.“ Stjuart je otkrio da može „da sedne i da se zaista usredsredi na pisanje zadatka“. Dodao je: „Pošto sam zadatku mogao u potpunosti da se posvetim, ne samo da sam ga bolje uradio, nego sam ga i brže završio.“ Čak je i Dženet, kojoj je telefon mnogo više nedostajao nego ostalima, rekla: „Jedna pozitivna stvar koja proizašla iz ovog procesa je da sam postala mnogo produktivnija i mnogo pažljivija na predavanjima.“
Pored toga što su neki studenti smatrali da im mobilni telefoni odvlače pažnju, mislili su i da ih moralno ugrožavaju. Kejt je rekla: „Posedovanje mobilnog telefona je uticalo na moj lični moralni kodeks i to me plaši… Kajem se što sam ove godine slala poruke dok sam bila na predavanjima, a u srednjoj školi sam se zaklela da to nikada neću uraditi … Razočarala sam se u sebe kad sam videla koliko zavisim od tehnologije … Počinjem da se pitam da li je to uticalo na to kakva sam osoba, a onda vidim da jeste.“ I Džejms, iako kaže da moramo da nastavimo da razvijamo tehnologiju, rekao je da „mnogi ljudi zaboravljaju da je od vitalnog značaja da na tom putu ne izgubimo svoje osnovne vrednosti“.
Drugi studenti su bili zabrinuti da ih zavisnost od mobilnih telefona lišava odnosa prema svetu. Džejms kaže: „Izgledalo je kao da je zemlja stala, a ja sam se osvrtao i brinuo se o trenutnim događajima … Ovaj eksperiment mi je razjasnio mnoge stvari i jedno je sigurno, značajno ću smanjiti vreme koje provodim uz mobilni telefon.“
Stjuart je rekao da je počeo da vidi kako stvari „zaista funkcionišu“ pošto je ostao bez telefona: „Jedna velika stvar koju sam shvatio u ovom eksperimentu je da sam angažovaniji u svetu oko sebe … Primetio sam da je većina ljudi nezainteresovana … Tema za razgovor ima mnogo, prilika za interakciju i učenje jednih od drugih još više, ali stalno nas ometaju ekrani i zbog njih ne možemo da učestvujemo u stvarnim događajima oko nas.“
Iskustvo mojih studenata sa mobilnim telefonima i platformama društvenih mreža koje podržavaju možda nije iscrpno или statistički reprezentativno. Ipak, jasno je da su se zbog tih uređaja osećali manje živim, manje povezanim sa drugim ljudima i svetom i manje produktivnim. Takođe su otežali mnoge zadatke i podstakli studente da deluju na način koji su smatrali nedostojnim. Drugim rečima, telefoni im nisu pomogli. Naštetili su im.