Ključna prednost virtuelnih mašina u odnosu na fizičke jeste takozvano particionisanje. Kada se razmišlja o virtuelizaciji, obično se misli na particionisanje. No, virtuelne mašine imaju još nekoliko važnih prednosti, poput izolovanja grešaka, enkapsulacije i nezavisnosti od hardvera. Particionisanje je podela resursa jedne fizičke mašine na više operativnih sistema. Dve ili više instanci istog ili različitih operativnih sistema mogu biti instalirane na jednoj fizičkoj mašini, pri čemu se za svaku zna koliko resursa joj pripada. Izolovanje grešaka doprinosi većoj stabilnosti informacionog sistema. Po konceptu virtuelizacije, greške softverske prirode na jednoj mašini neće uticati na druge mašine. Ako preti zagušenje jednog virtuelnog servera, ili se on ozbiljnije zabaguje, ostali virtuelni serveri i dalje će funkcionisati kao i pre. Enkapsulacija je mogućnost da se čitavo stanje virtuelne mašine sačuva kao fajl koje se da arhivirati, bekapovati, distribuirati i umnožavati. Na primer, u slučaju virtuelne mašine za koju nam nije jednostavno da utvrdimo zašto se zabagovala i kako da je debagujemo, dobro i brzo rešenje neretko može biti da je jednostavno zamenimo s njenom prethodnom, korektnom verzijom. Nezavisnost od hardvera pomaže efikasnijem korišćenju resursa. Resurse je moguće migrirati s jednog na drugi server – virtuelna mašina ne zna da li je virtuelna ili nije, i na kom je hardveru.
Koristi od virtuelizacije za organizacije koje se na nju odluče
Virtuelizacijom se smanjuje kompleksnost celokupnog informacionog sistema, a, posebno, kompleksnost hardvera. Znatno su niži troškovi sistema, što je posebno značnajno kod započinjanja novih informacionih sistema, kod kojih bi velike investicije, neophodne bez vizuelizacije, često učinile da donosioci odluka odustanu od upuštanja u projekat. Održavanje aplikacija je fleksibilno i fino se prilagođava promena u intenzitetu korišćenja aplikacija. Kada se uspostavi da obim korišćenja neke aplikacije raste, sa tendencijom da bude veći od onog koji mogu podneti resursi dodeljeni aplikaciji, dovoljno je pomoću softvera za virtuelizaciju dodeliti dodatne resurse aplikaciji. Jednostavnost kreiranja novih virtuelnih mašina na već postojećem hardveru dolazi do izražaja u situacijama kada je neophodno u kratkom roku uvesti u rad novu aplikaciju. Naime, dolaženje do novog hardvera u kratkom roku često postaje problem za sebe. Za nabavke u javnim ustanovama, na primer, zakon predviđa preciznu tendersku proceduru, čije dugo trajanje i mnoge formalnosti incijatore inicijative za novom aplikacijom mogu odgovoriti od bilo kakvog delovanja. Malim organizacijama pak, troškovi novog hardvera mogu biti preveliki. Sa viruelizacijom je, međutim, dovoljno u softveru za vizuelizaciju kreirati novu virtuelnu mašinu namenjenu budućoj aplikaciji. I to je sve što je potrebno.
Balansiranje resursima
U slučaju pada jednog fizičkog hosta, virtuelne mašine prelaze na druge hostove. U EMC-evom VMware-u, na primer, to omogućava tehnologija VMotion. Interesantno je da, kao što to pokazuje statistika, više virtuelnih mašina danas u jednom trenutku preleće s jednog servera na drugi, nego što u tom istom trenutku ima aviona koji preleću po nebu. Automatsko balansiranje opterećenjem podrazumeva i da se virtuelne mašine prebacuju sa preopterećenih na manje zasićene hostove. Van špica korišćenja, na primer posle 17h radnim danima, rasterećeni hostovi se mogu automatski isključivati ne bi li se štedela struja. Tako je, na primer, jedna češka telekomunikaciona kompanija na osnovu uštede struje u svom dejta centru kupila šest novih Škoda. Naizgled periferan problem energetske efikasnosti informacionog sistema u stvari je sve značajniji kako se stepen informatizacije društva povećava.