Dok se rad od kuće sve više pretvara u hibridni model, nešto se u tom procesu gubi. Neko je ipak stekao izvesnu korist. Međutim, „Majkrosoft“ zna da se, u suštini, ne dešava ništa dobro. Kompanija je nedavno objavila rad u kome ističe da je sledeći veliki korak koji preduzeća u svetu treba da naprave je da pređu na hibridni način poslovanja. Da li smo svi spremni za to? Ne, naravno da nismo spremni. Nikada nismo bili spremni ni za pandemiju. Nikada nismo bili spremni za masovni rad od kuće. Nikada nismo spremni ni za šta. Za rad od kuće nije bila spremna ni kompanija Majkrosoft, ali tokom pandemije je pažljivo proučavala šta se dešava sa zaposlenima. Na samom početku krize, Zoom aplikacija je uspela da kompaniji oduzme vodeću ulogu u obezbeđivanju platformi za konferencijske pozive.
Ipak, kompanija je pokušala da zajedno sa svojom Teams aplikacijom uhvati korak sa drugima i očigledno je mnogo razmišljala o tome šta se dešava u tom našem svetu. U julu su u Redmondu analizirali šta se događa u kompanijinom sopstvenom (virtuelnom) svetu i otkrili neke stravične činjenice. Na primer, između 18:00 i ponoći poslato je 52 procenta instant poruka unutar kompanije. Nedavno su se zapitali da li smo spremni za hibridni način poslovanja i zbog toga su objavili Work Trend indeks pokušavajući da stvore potpuniju sliku o poslovnom životu kakvim ga je pandemija napravila. Prema rezultatima do kojih su došli, sprema nam se još jedan veliki potres godinu dana posle poslednjeg velikog potresa. Možda bi bilo najbolje kad bi potresi uništili sami sebe i ostavili nas malo na miru.
Vaš šef se odlično zabavlja. A vi?
Neki naslovi iz „Majkrosoftovog“ rada su jasni i predvidivi. Hibridni rad biće nešto sasvim novo. Radnici su trenutno iscrpljeni, a pripadnici Z generacije (recimo, od sredine 1990-ih do ranih 2010-ih) vrlo teško se privikavaju na promene. Ceo izveštaj kompanije sasvim je otvoreno i prilično surovo pokazao šta se trenutno događa u poslovnom svetu.
Šezdeset jedan procenat rukovodilaca opisali su sebe kao „rukovodioce u usponu“. Mnogi će zbog takve izjave zanemeti i pomisliti: „O čemu ovaj čovek priča?! Očajnički pokušavam da obavljam posao iz svoje spavaće sobe, zarobljen sam na Zoom pozivima osam sati dnevno, nemam društveni život, a moji šefovi kažu da im ide odlično!?“ Vaši stavovi su potpuno ispravni i opravdani, jer prema istraživanju koje je kompanija obavila oni koji ne donose odluke napreduju 23 poena manje od svojih šefova. Možda bi taj podatak trebalo da vas iznenadi jer kompanije stalno ističu da posluju kao tim, a njihove vođe se hvale da su svi jedna velika porodica. Ipak, nekako nisu primetili da su njihova braća i sestre u prilično jadnom stanju.
Sasvim je jasno da slučajni susreti šefova i zaposlenih u kancelariji i ono usputno: „Kako ste?“, može da pruži vrlo korisne podatke o raspoloženju radnika. Ipak, prikupljeni podaci sasvim jasno otkrivaju u kakvom stanju se nalaze zaposleni. Rukovodioci se trude da pronađu neke nove načine kako bi pomogli zaposlenima. Nepodnošljiva nejednakost iskustava.
Ipak, nije lako pronaći nove načine.
Jedna od uzbudljivih ideja Majkrosofta bila je da u svoju ponudu ubaci virtuelno putovanje na posao. Ma, da, hajde da se podsetimo na nešto što nam zaista ne nedostaje i da sedimo ispred računara čak i onda kad nije neophodno. Međutim, u pozadini svega toga nalazi se ono zbog čega bi stvarno trebalo da se zabrinemo za svoju budućnost. Već dugo je jasno da je društvena i ekonomska nejednakost u Americi sve veća. Ako trenutni uslovi rada povećavaju tu nejednakost, kako kompanije mogu da se nadaju da su njihovi zaposleni bar malo srećni?
Trenutno, prema „Majkrosoftovom“ istraživanju, 37 procenata zaposlenih kaže da ih kompanije primoravaju da previše rade. Pretpostavljam da se još 37 procenata brine o tome da li će njihovi šefovi imati pristup tim odgovorima. Ipak, 41 procenat radnika priznaje da želi da nađe novog poslodavca.
Čišćenje velikog nereda.
Iz Redmonda, sasvim prirodno, nude neka (navodna) rešenja. Na primer, kažu da preduzeća treba da budu tolerantna i da budu u mogućnosti da se prilagode različitim okolnostima, odnosno da se povežu sa onima koji obavljaju težak posao i da ljudima omoguće da se malo odmore. Međutim, svima nam je jasno kako takvi procesi funkcionišu. Mogli bi da se primene, recimo, u Norveškoj, gde kultura prihvata potrebe ljudi za privatnim životom i za, jednostavno, životom. Nešto teže će biti u državama koje neće da plaćaju ni porodiljsko odsustvo.
„Majkrosoft“ nudi još jedno rešenje, a to je obezbeđivanje opreme zaposlenima koja im je potrebna da budu potpuno fleksibilni. Fizički kancelarijski prostor mora da bude dovoljno privlačan da podstakne radnike da dolaze na posao i mora da sadrži kombinaciju prostora u kojima će radnici sarađivati i u kojima će moći samostalno da rade. Pošto svačiji glas treba da se čuje, potrebno je odvojiti prostore gde će se zaposleni sastajati i tako razvijati kultura timskog rada, navodi se u izveštaju kompanije.
Koliko god dobronamerne bile te reči, već smo ih čuli nekoliko puta. Ipak, sve se svodi na to da posao mora da se obavi pri čemu je pritisak na zaposlene sve veći. Pretpostavljamo da ćete sličan stav zauzeti i prema sledećem predlogu „Majkrosofta“: „Dok težimo stvaranju bolje budućnosti radnog procesa, rukovodioci prvenstveno moraju da se bave smanjivanjem digitalne iscrpljenosti zaposlenih. To nije lako, ali treba da razmislite o tome kako da smanjite opterećenje svojih radnika i stvorite kulturu u kojoj se podstiču i poštuju pauze.“ Iskreno, najbolje rešenje je da se zaposlenima pruži suprotno od onog što im se sada daje. Koliko puta ste – posebno u američkoj radnoj kulturi – videli zaposlene koji ne mogu da se odmaraju? Čak i kad pokušaju, ipak ih nekako pronađu da završe ovaj или onaj или neki treći posao. U tome je lepota tehnologije.
Kultura u kojoj se pauze podstiču i poštuju? Problem nije u tome što većina kompanija nema takvu kulturu, već je problem u tome što je nema Amerika. Amerika ima kulturu rada. Nema kulturu življenja.