Zamislite da ste pre dvadeset godina, nekom pokazali mobilni telefon i tad mu rekli: „Vidi, ova stvarčica će biti neverovatna i koštaće hiljadu dolara, ali proizvođač će zapečatiti bateriju unutra i zbog toga ćeš morati da ga baciš kad ti se baterija istroši. Pomislio bi da je takva zamisao potpuno kretenska.“ Danas, stručnjaci glavnu odliku savremene proizvodnje nazivaju planirano zastarevanje. Ta zamisao je nekim od kompanija koje nam prodaju svoje proizvode или izuzetno dobro poznata jer znaju da će njihovi proizvodi trajati tek dve или tri godine или su namerno napravili softver koji je kratkog veka. Takvu optužbu kompanije odbacuju, ali svima nam je dobro poznato o čemu se tu, zapravo, radi, a to su iznenada mrtvi telefoni, odbačeni štampači или prenosivi računari. Većina nas tu pojavu odbacuje kao uznemirujuću, ali neizbežnu odliku modernog društva. Ipak, mnogi koji se bave zaštitom životne sredine, pokušavaju da nam sve to predstave malo drugačije.
Kad bacamo mašine i uređaje koji su odbačeni kao zastareli, pravimo ogromnu planinu elektronskog otpada koja svakodnevno raste. Procenjuje se da je samo prošle godine, bačeno 50 miliona tona takvog otpada, od čega je zvanično reciklirano samo 20 procenata. Polovinu od tih 50 tona čine veliki kuhinjski aparati i uređaji za hlađenje i grejanje. Ostatak odlazi na televizore, računare, pametne telefone i tablet-računare. Konačno, u poslednje vreme, širom sveta su napravljeni sitni koraci da se ta kultura zastarevanja promeni. Nedavno se kompanija „Epl“ složila da plati poravnanje u iznosu od 500 miliona dolara u Sjedinjenim Državama, a zbog optužbi da ažuriranje softvera na starijim modelima njenog telefona – kao što su 6, 6s plus, 7 i 7 plus – dovodi do usporavanja rada aparata. Kompanija poriče svoju umešanost u takve procese i uporno tvrdi da bi se stariji telefoni u potpunosti isključili da tog ažuriranja nema. U Francuskoj je zbog toga platila 25 miliona evra.
U Norveškoj, vrhovni sud odlučuje u sukobu između „Epla“ i Henrika Hasebija, inače vlasnika jedne male servisne radnje. Kompanija ga je optužila da obavlja nedozvoljene i „falsifikovane“ popravke ekrana iako on tvrdi da ih je skinuo sa starih telefona. U međuvremenu, Evropska komisija je nedavno objavila planove prema kojima treba obezbediti da proizvodi mogu da se recikliraju, popravljaju i prave tako da duže traju, a sve sa ciljem da se prepolovi količina smeća u Evropskoj uniji do 2030. godine. Deo rešenja, međutim, nalazi se i u različitom izboru potrošača. Ipak, ono što mi izaberemo da kupimo, u ovom problemu, mnogo je manje važno od postupaka vlada i kompanija.
Problem neće rešiti pojedinci, tako što će promeniti svoj stav prema kupovini novog mobilnog telefona. Kompanije koje proizvode mobilne telefone ne treba da ih prave tako da se oni brzo kvare. Neki proizvođači računara, resimo HP i Dell, pružaju pristup svom softveru, rezervnim delovima i uputstvima, ali mnoge druge kompanije nisu spremne da slede njihov primer. U međuvremenu, kriza zbog pandemije COVIDA -19 dovela je našu potrebu za otpornošću i održivošću uređaja u samu žižu interesovanja. Naime, veliki deo najnovije opreme, od fena za kosu или iPhona или mrežne opreme u školi napravljen je u Kini. Kako je kineska proizvodnja bila prva na udaru, mnogi prodavci na veliko su primetili da je značajno porasla potražnja za polovnom opremom, bilo da su to prenosivi računari koje su škole pokušale da daju deci da bi mogla da rade domaće zadatke или nešto od hardvera da bi ljudi mogli da obavljaju poslove na daljinu.
Međutim, i prodavci na veliko i serviseri našli su se u nezavidnoj situaciji jer je kod većine te opreme bilo onemogućena popravka upravo zbog sistema koji je uspostavio proizvođač. Možete da kupite deo hardvera, ali ne smete da ga iskoristite ako niste dobili neku servisnu dozvolu, a to je problem.
Ideja o namernom или ugrađenom zastarevanju ipak nije nova. O njoj je još 1928. godine pisao pionir marketinga Džordž Frederik. Tvrdio je da je neophodno podsticati ljude da kupuju sve raznovrsnije proizvode, ali ne da bi ih koristili, već da bi podsticali trgovinu i da bi ih bacili posle kratkog vremena. Taj koncept je prikazan i u filmu iz 1951. godine pod naslovom Čovek u belom odelu i predstavlja priču o hemičaru koji je razbesneo proizvođače tekstila i trgovačka udruženja jer je napravio materijal koji večno traje.
Posle skoro jednog veka od Frederikove knjige, izgleda da je ta ideja svuda oko nas i čini nam se da tonemo u smeće planiranog zastarevanja. Korisnik u proseku promeni mobilni telefon posle dve или tri godine. Međutim, mnogo više iznenađuje podatak do koga je došlo istraživanje sprovedeno u Evropskoj uniji, a to je da je prosečni život stonog štampača iznosi pet sati i četiri minuta efektivnog štampanja. Stalno promenljivi softver dovodi do uništenja potpuno ispravnih uređaja. Zbog toga su nam fijoke u kući pune starih, zaboravljenih i napuštenih telefona jer su ih kompanije takvim napravile.
Svuda su prisutni znaci koji nam ukazuju na to da su kompanije otežale popravke или ih učinile nemogućima. Recimo, iPhone uređaji su delimično spojeni pentalob zavrtnjima, kojima standardni odvijači ne mogu ništa. Neki kindle uređaji kompanije „Amazon2 su napravljeni od lepljene plastike, tako da ih je nemoguće otvoriti. Oklevanje velikih kompanija da objave informacije o funkcionisanju svojih proizvoda stalni je izvor ogorčenosti.
Sve to pažljivo posmatra Evropska kancelarija za zaštitu okoline koja kaže da Evropska unija planira da uvede pravila za prenosive računare, tablet-računare i pametne telefone koja sada važe za kućne aparate, kao što su frižideri i mašine za veš. Tu govorimo o vrlo ozbiljnim zahtevima, koji obuhvataju, recimo, dostupnost rezervnih delova i informacije o proizvodu. Ipak, primena te procedure treba da stupi na snagu tek za pet или šest godina, a što se tiče Velike Britanije, taj postupka, ma koliko kasno došao, verovatno neće biti ni primenjen zbog Bregzita, što znači da će gomila odbačenih elektronskih uređaja nastaviti da raste.