Uprkos ludorijama koje je izvodio na koledžu, ovaj momak je postao cenjeni računarski stručnjak.
Uveče 2. novembra 1988, u tihoj računarskoj laboratoriji na MIT-u, jedan student je napravio ozbiljnu grešku. Robert Tapan Moris, 23-godišnji student informatike na Univerzitetu Kornel, napisao je 99 linija koda i pokrenuo program na ARPANET-u, ranoj osnovi interneta. Potpuno nesvestan onog što je uradio, ispostavilo se da je pustio na slobodu jednog od prvih internetskih crva koji se samoreplikuju, odnosno, koji se samorazmnožavaju, a koji je nazvan Morisov crv. On će zauvek promeniti naš pogled na internet. Zbog čega je štreberu sa koledža palo na pamet da na slobodu pusti tako opasnu zverku? I posle trideset godina, krivičnog gonjenja i bezbrojnih prepričavanja ove priče, odgovor na to pitanje i dalje nemamo.
Moris je tvrdio da je njegov postupak trebalo da bude samo bezopasna procedura kojom je želeo da izmeri veličinu interneta. Međutim, njegovi kritičari uvek ukazuju na činjenicu da je Moris pustio crva sa MIT-a, a ne svog sopstvenog koledža na Univerzitetu Kornel.
„Razmišljanja o tom pitanju često se usredsređuju na različite motive kao što su osveta, čista intelektualna radoznalost i želja da nekoga impresionira“, navodi se u zvaničnom izveštaju o incidentu Univerziteta Kornel iz 1989. godine.
Bez obzira na motiv, Moris je napravio ozbiljnu grešku. U okviru relativno jednostavnog programiranja spomenutog crva, Moris ga je napravio suviše brzim, suviše agresivnim i suviše očiglednim.
Program je ušao u računare tako što ih je pitao da li je već pokrenuta kopija programa. Ako bi računar odgovorio „ne“, crv bi se kopirao na računar. Moris je želeo da izbegne inficiranje iste mašine više puta, tako da je program mogao da se ubaci na više računara pre nego što privuče pažnju koja mu nije bila potrebna. Ako bi računar potvrdno odgovorio na pitanje, crv bi se samo duplirao i instalirao drugu kopiju svake 7 puta.
Međutim, sve je ubrzo izmaklo kontroli. Program se širio brže nego što je Moris očekivao i njegova „zaštita 1 od 7“ se pokazala neefikasnom. Računari širom sveta su brzo instalirali stotine i stotine kopija u beskrajnoj petlji da bi na kraju došlo do njihovog preopterećenja zbog obimne i nepotrebne obrade.
Do jutra 3. novembra, procenjeno je da se oko 10 procenata svetskih računara povezanih na internet srušilo. MIT-ovi računari su bili prvi i najteže pogođeni, ali crv se brzo proširio širom Sjedinjenih Država, a izveštaji su stigli čak i iz Evrope i Australije.
Ne treba ni da napominjemo da je ceo taj nemili događaj koštao mnogo novca čak i u vreme kada je bilo samo 60.000 računara. Procene štete uveliko variraju, ali brojke su počele od 100.000 dolara i pele se na desetine miliona.
Brzo se proširila vest da je to delo ruskih hakera, jer, na kraju krajeva, Hladni rat je još uvek trajao. Novine i kablovski informativni kanali su brzo zataškali priču, između ostalog i zbog toga što je Morisov otac bio na visokom položaju u ogranku za računarsku bezbednost Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA).
Kad su se panika i zbrka malo slegle, Moris je uhapšen i optužen po Zakonu o kompjuterskoj prevari i zloupotrebi. Izjasnio se da nije kriv, ali porota je mislila drugačije. Osuđen je na tri godine uslovne kazne, 400 sati društveno-korisnog rada i novčanu kaznu od 10.050 dolara.
Odmah nakon izricanja presude, 1990. godine, Njujork tajms je napisao: „To je uplašilo mnoge ljude koji upravljaju računarskim sistemima.“
Sasvim je jasno da je novinska izjava, u stvari, vrlo ublaženi opis onog što se dogodilo. Do kraja novembra 1988. godine, DARPA je odvojila sredstva za Tim za reagovanje u hitnim računarskim slučajevima kao direktan odgovor na Morisovog crva. Od tada se na internet više nije gledalo kao na mirnu mrežu žica, već kao na mrežu neuređenih uličica ispunjenih sumnjivim ljudima i otvorenim vratima.
„To nije bio jednostavan čin narušavanja privatnog prostora koji je sličan lutanju kroz nečiju otključanu kuću bez dozvole, ali bez namere da se nanese šteta. Prikladnija analogija bi bila vožnja kolica za golf po kišnom danu kroz većinu kuća u komšiluku“, zaključuje se u izveštaju Kornelove komisije iz 1989. godine.
Na kraju cele ove priče, Moris se vratio na odeljenje računarske tehnologije MIT-a da bi izgradio karijeru renomiranog profesora. Bolje je da su vam neprijatelji što bliže, zar ne?