Prosečni pojedinac inteligenciju pripisuje veštačkoj inteligenciji samo zbog toga što taj isti prosečni pojedinac provodi sve više svog vremena baveći se poslovima na mreži koje bi mašina lako mogla da obavi.
„Predlažem da razmotrimo pitanje „Mogu li mašine da misle?“
Alan Tjuring, Računarske mašine i inteligencija, 1950.
Nagoveštaj velike promene u vezi sa veštačkom inteligencijom od kada je Alan Tjuring definisao ideju „Tjuringovog testa“ u jednom eseju 1950. godine bio je, ovog leta, duboko zakopan u kontroverzi oko jezičkog modela LaMDA kompanije Google, za kojeg je inženjer tvrdio da poseduje razum.
Tjuring, britanski matematičar koji je postavio temelje računarstva, ponudio je ono što je nazvao „Igra imitacije“. Dvama entitetima, jedan je osoba, a drugi digitalni računar, treći entitet, ljudsko biće, postavlja pitanja. Ispitivač ne može da vidi drugu dvojicu i mora jednostavno da shvati iz njihovih ispisanih odgovora ko je od njih čovek, a ko mašina.
Zašto da ne, predložio je Tjuring, neka se rešenje nalazi u ponašanju. Ako neko (nešto) odgovara kao čovek, onda mu se može pripisati sposobnost razmišljanja.
Tjuring je bio siguran da će mašine toliko napredovati u rešavanju Tjuringovog testa da će do 2000. godine „neko moći da govori o mašinama koje razmišljaju, a da pri tom ne očekuje da će neko pokušati da mu protivureči”.
Na putu ka budućnosti dogodilo se nešto istovremeno neobično i komično. Ispostavilo se da ljudi sve više vremena provode u svetu mašina, umesto da bude obrnuto.
Ljudi sve više provode vreme baveći se onim što bi mašina mogla da uradi isto tako dobro, ako ne i bolje. Jedno od mnogih dostignuća modernog softvera je da natera ljude da svoje vreme potroše baveći se lakim zadacima, kao što je naporan posao koji obavljaju na društvenim mrežama, a koji se sastoji od objavljivanja statusa, komentarisanja onog što su drugi napisali, „lajkovanja“ i snimanja fotografija i video-zapisa.
Očigledno je da bi većina mašina, kad bi im se samo pružila i najmanja prilika, mogla besprekorno da oponaša ponašanje ljudi na društvenim mrežama. Međutim, to se ne bi desilo zbog toga što su programi, kao što je jezički program GPT-3 kompanije OpenAI, sve sličniji ljudima, već zbog toga što je nizak nivo interakcije na društvenim mrežama promenio definiciju onog što bismo mogli da prihvatimo kao „ljudsko“ ponašanje.
Gde god da se okrenete, primećujete da bi današnje ponašanje ljudi pre samo nekoliko decenija bilo glavna tema naučno-fantastičnih filmova.
Ljudi provode hiljade sati radeći za Mehaničkog Turčina kompanije Amazon gde su uloge promenjene. Naime, umesto da mašine rešavaju testove koje su im ljudi zadali, ljudi rešavaju testove koje je generisala veštačka inteligencija
Ljudi rade danonoćno na moderaciji sadržaja na platformama, kao što su TikTok i Instagram Reels. Toliki obim posla koji se svaljuje na ljude nekad bi bio smatran zlostavljanjem na radnom mestu, ali to se sada smatra neophodnim da bi se održala imperija platformi društvenih mreža i sprečio napad regulatora.
Ponovo napominjemo da bi taj posao mogli isto tako dobro, ako ne i bolje, da obave algoritmi mašinskog učenja. Kao i u slučaju Džona Henrija i parne mašine, ljudi sve više pokušavaju da urade posao namenjen mašini.
Uređaji, kao što je Alexa kompanije Amazon, uspeli su da nauče ljude da izgovaraju uputstva digitalnom asistentu. Ne samo da je tehnologija prepoznavanja govora neverovatna, već proces njenog stalnog korišćenja predstavlja neverovatni razvoj u istoriji ljudske delatnosti. Glavni tehnolog kompanije Amazon, Verner Vogels, primetio je da je za starije osobe interakcija sa Alexom putem glasa postala interakcija sa nekom vrstom pomoćnika i staratelja.
Najživopisniji primer koji pokazuje kako ljudi i mašine sada provode vreme su međunarodna takmičenja u eSportu. Iako su u takmičenju naizgled suprotstavljeni timovi koje čine ljudi da bi se videlo ko je najbolji u video-igrama, ono je, takođe, postalo oblast u kojoj se ističu dostignuća veštačke inteligencije. Mašine, kao što je AlphaStar kompanije DeepMind, postale su dobre kao ljudi u nekim od tih takmičenja.
Nekada bi sama pomisao da će ljudi provoditi sate opsednuti igricama na ekranu i da će mašine poboljšati svoje programiranje pokušavajući da se takmiče sa ljudima, opet izgledala kao bizarna fikcija.
Sve te promene ponašanja doprinose onome što biste mogli da nazovete Kopernikanskim obrtom veštačke inteligencije. Poljski naučnik Nikola Kopernik je u 16. veku u potpunosti preokrenuo uobičajeni pogled na galaksiju, zaključivši da se Sunce ne okreće oko Zemlje, već obrnuto.
Isto tako, sve do početka ove decenije, svaka pretpostavka mašinske inteligencije podrazumevala je ulazak mašina u naš svet, u kojem postaju antropoidne i uspevaju da upravljaju emocijama i željama, kao u filmu „Veštačka inteligencija“ iz 2001. godine.
Umesto toga, ljudi sve više vremena provode obavljajući aktivnosti koje su vezane za računare: klikću po ekranima, popunjavaju veb-obrasce, kreću se kroz prikazanu grafiku, neprestano prave video-snimke u kojima se prikazuju imitacije plesnih pokreta i neprestano se vraćaju istim video-igrama u kojima provode sate i sate svog vremena.
Što se tiče programa za ćaskanje LaMDA kompanije Google, njen bivši inženjer Blejk Lemojn je dobio zadatak da testira program, nešto slično Tjuringovom izazovu. Međutim, u Lemojnovom slučaju, njemu je unapred rečeno da je to program. To ga nije sprečilo da programu dodeli osećaj, čak i dušu.
Ne znamo tačno koliko je sati, dana, nedelja ili meseci Lemojn proveo u tom društvu, ali i sama činjenica da je neko dobrovoljno pristao da provede mnogo vremena u ćaskanju sa nečim za šta zna da je program, a ne čovek, potpuno je neviđeni događaj u ljudskoj istoriji.
Informatičar Hektor Levek je istakao da „Tjuringov test ima ozbiljan problem, a to je da se suviše oslanja na prevaru.“ Slobodna forma testa, kaže Levek, omogućava programu veštačke inteligencije da iz rukava izvuče gomilu trikova koji će ispitivaču izgledati kao ljudska tvorevina.
Takvi programi se „u velikoj meri oslanjaju na igru reči, šale, citate, izlive emocija i mnoge druge postupke“, piše Levek, „Izgleda da koriste sve osim jasnih i direktnih odgovora na pitanja!“
Ipak, izgleda da smo i Levek i svi mi izigrani. Lemojna su opčinili trikovi iz rukava. To naše stalno uranjanje u svet ekrana, uranjanje do nivoa kojeg Tjuring nikada nije mogao ni da zamisli, dovelo je do toga da Tjuringov test više nije testiranje mašina, već testiranje ljudi, onoga što će ljudi prihvatiti kao valjano.
Mnogi naučnici koji se bave veštačkom inteligencijom dovode u pitanje stvarnu inteligenciju programa LaMDA i drugih programa za ćaskanje, ali njihovo mišljenje je u manjini. Ako interakciju sa računarom budemo sve više posmatrali sa stanovišta dokolice i produktivnosti, a ne sa stanovišta istraživanja, ko će moći da nam kaže da mašina na drugoj strani ekrana pravi drugačije klikove od čoveka.
Na kraju krajeva, ljudi koji koriste društvene mreže stupaju u interakciju samo sa sačuvanom slikom ili tekstom pridruženim imenu, a ipak ljudi obavljaju svoje interakcije smisleno, uznemireni su zbog političkih rasprava ili ogorčeni zbog ponašanja slavnih. Iluzija ličnosti, osećaj da je nečije postojanje na mreži stvarno, toliko je intenzivna da nas deli samo jedan mali korak da mašini pripišemo osećanja.
U pametnoj inverziji Tjuringovog testa, nedavno napravljen program veštačke inteligencije kompanije Google promenio je uloge ispitivaču i subjektu.
Program je nazvan Interview Warmup, i predstavlja primer procene prirodnog jezika (engl.: Natural Language Assessment), oblik razumevanja prirodnog jezika u kojem program mora da odluči da li odgovori u slobodnoj formi na pitanje odgovaraju kontekstu pitanja.
Interview Warmup nudi čoveku da odgovori na više pitanja zaredom kad traži posao. Program zatim procenjuje koliko se odgovori subjekta uklapaju u prirodu pitanja. Google napominje da je Warmup vrsta elektronskog trenera, zamena za čoveka koji bi pomogao drugom čoveku da se pripremi za razgovor za posao.
Ako sve to posmatramo kroz prizmu Tjuringovog izvornog testa, ponovo vidimo da su uloge zamenjene. Ljudi više ne stavljaju mašinu u prostoriju da je testiraju. Umesto toga, oni se podvrgavaju pravilima igre koje je uspostavila mašina. U tom procesu dolazi do međusobne saradnje u kojoj mašina dobija podatke o tome kako ljudi govore, a čovek dobija uputstva o tome šta treba da kaže.
U poslednjoj fazi pitanje će biti potpuno preokrenuto. Dakle, da li ljudi u računarskom okruženju zaista pokazuju osobine koje su ljudske? U video-snimcima na TikTok-u prikazuju svoja umeća i nude ih mašini koja će ih možda proširiti po celoj mreži, a možda i neće. Da li to spada u ljudska dostignuća? Da li su to dostignuća koja bi mašina mogla bolje i brže da ostvari kad bi koristila izmišljeni identitet?
U toj poslednjoj fazi, možda svi čekamo da mašina iznese svoje standarde prema kojima ćemo određivati šta treba da smatramo dovoljno inteligentnim.