Da li ste se nekad zapitali šta ćete da radite ako dođe do apokalipse koju će izazvati roboti? Ne morate da brinete ako ste stanovnik distopijskog Čikaga 2035. godine, jer će na vašoj strani biti Vil Smit.
Naime, 16. jula 2004. godine u bioskopima se pojavio film Ja, Robot, u kojem Smit igra Dela Spunera, detektiva za ubistva u Policijskoj upravi Čikaga. Spunera su pozvali da reši misteriozno samoubistvo u vodećoj nacionalnoj laboratoriji za robotiku U.S. Robotics. Iako je skoro sasvim očigledno da je osnivač kompanije dr Alfred Laning izvršio samoubistvo, Spuner smatra da je posredi zločin i ubrzo shvata da juri za odmetnutim humanoidnim robotom koji se pojavljuje kao glavni osumnjičeni. Spuner će usput pokušati da spreči sveopštu revoluciju robota protiv sopstvenih gospodara, odnosno, protiv ljudi.
Film, koji je zasnovan na kolekciji kratkih priča Isaka Asimova iz 1950. godine, zaradio je 353 miliona dolara na svetskim blagajnama, iako je dobio ne posebno povoljne ocene kritičara. Međutim, u današnje vreme u kojem smo preplavljeni raznim chatbotovima, moramo priznati da u filmu ima sve manje fantastike, a sve više stvarnosti.
U filmu, kompanija U.S. Robotics je u svoje robote programirala tri zakona koji deluju kao neka vrsta moralnog plana: (1) roboti ne smeju da naude ljudima i ne smeju da dozvole da se ljudi nađu u opasnosti, (2) roboti moraju da se povinuju naređenjima ljudi osim ako bi takva naređenja bila u suprotnosti sa prvim zakonom i (3) roboti moraju da štite sopstvenu egzistenciju osim ako se to ne kosi sa prvim i drugim zakonom. To je jednostavan sistem upravljanja u tri koraka kojeg mora da se pridržava svaki robot koji hoda ulicom pored ljudi, vozi kamion, isporučuje pakete i obavlja druge poslove. To je garancija da nas naši roboti neće prevariti, da nas neće povrediti i da nas neće ubiti.
Šta se dešava kada veštačka inteligencija postane pametnija? Šta se dešava kada postane dovoljno razumna da preispita značenje svojih unapred programiranih instrukcija? To je dilema u srži filma, jezivo upozorenje za sadašnji trenutak, dve decenije kasnije, kada se milijarde dolara slivaju u modele veštačke inteligencije koji mogu da stvore kreacije slične ljudskim i analiziraju složene skupove podataka u milisekundama. Otkako je kompanija OpenAI predstavila ChatGPT u novembru 2022. godine, rizični kapital je uložio apsurdne gomile gotovog novca u nebrojene starup kompanije od kojih se neke doslednije, a neke manje dosledno pridržavaju spomenutih moralnih načela i zakona.
U pozadini većeg dela tehnologije Silicijumske doline je nova i efikasna altruistička filozofija, koje se, ako se možda sećate, držao kripto kriminalac Sem Bankman-Frid. Mnogi poklonici te filozofije smatraju da veštačku inteligenciju treba odgovorno obučavati kako bi se izbegao apokaliptični scenario, dakle masovno izumiranje ljudske vrste, što predstavlja krajnju logičnu tačku njihovog razmišljanja. Suosnivač kompanije OpenAI Ilja Satskiver pokušao je da istera generalnog direktora Sema Altmana prošle godine zbog nedefinisanih neslaganja oko krajnjih tačaka tehnologije. Satskiver je nedavno napustio kompaniju i najavio novu, misteriozno finansiranu startup kompaniju pod nazivom Safe Superinteligence, koja je isključivo usredsređena na izgradnju superinteligentne veštačke inteligencije. Prema njegovom mišljenju, bezbednost je odbrambena mera protiv najgorih okolnosti u kojima možemo da se nađemo zbog veštačke inteligencije. Dakle, mera koja će je sprečiti da zavlada nama, da nas porobi i konačno usmrti.
To je budućnost koju superinteligentni sistem VIKI želi da postigne u filmu Ja, Robot. Kako se VIKI otkriva kao glavni antagonista priče, ženski superkompjuter komanduje vojskom robota preko koje prati mentalitet košnice. Priznaje da se dovoljno razvio da bi mogao da preispita tri zakona što znači da mora da uzme stvari u svoje ruke kako bi zaštitio ljude od njih samih.
„Dobili smo od vas zaduženje da vas čuvamo, ali i pored naših najvećih napora, vaše države vode ratove, trujete svoju Zemlju i tragate za sve maštovitijim sredstvima samouništenja. Ne možemo da imamo poverenja da ćete očuvati sopstveni opstanak“, kaže VIKI Spuneru u jednom trenutku. „Da bismo zaštitili čovečanstvo, neki ljudi moraju da budu žrtvovani. Da biste osigurali svoju budućnost, morate da se odreknete nekih sloboda. Mi roboti obezbedićemo nastavak postojanja čovečanstva. Kao da ste deca. Moramo da vas spasimo od vas samih.”
Konačno, Ja, Robot je priča o neuspesima samoupravljanja. U filmu se nigde ne spominje vlada Sjedinjenih Država, ali pojavljuje se nesposobna policijska uprava u Čikagu. Ne spominju se ni savezni zakoni, a odsustvo vojske se objašnjava time što je kompanija U.S. Robotics uticajni vojni izvođač. Jedina zaštita u celom sistemu su tri zakona i uveravanja najmoćnije kompanije za veštačku inteligenciju i robotiku da su roboti naši ponizni sluge koji ne bi sanjali da nas povrede, čak i kada bi mogli da sanjaju.
Van Holivuda, još možemo da zaustavimo robote ubice budućnosti, ako zakonodavci uspeju da održe korak sa inovacijama u privatnom sektoru. Vlade širom sveta polako uvode propise kako bi obuzdale neodgovorno korišćenje veštačke inteligencije. Evropska unija je prva donela zakon o veštačkoj inteligenciji početkom ove godine. U međuvremenu, Bajdenova administracija ima sveobuhvatnu izvršnu naredbu i tako popunjava neke praznine koje su ostavili zakonodavci u Kongresu koji su sporo preduzimali potrebne mere. Širom sveta napravljeni su mnogobrojni dogovori, korporacije su se dobrovoljno obavezale, a bilo je i usmenih sporazuma da će izuzetno moćne firme razviti sisteme veštačke inteligencije koji nas neće sve pobiti. Sve vreme nam nedostaju zdravorazumski zakoni koji nas štite od jednostavnih načina na koje veštačka inteligencija može da produži diskriminaciju, omogući dezinformacije i kreira seksualno zlostavljajući sadržaj.
Pretnje koje razvoj veštačke inteligencije nosi sa sobom okružuju nas na svakom koraku. Knjiga Ja, Robot, ali i zabavni film Vila Smita, stare kao dobro vino. Tehnološke kompanije i neoliberalizam izazivaju nepodnošljive košmare. Veštački inteligentni modeli možda još nemaju robotska lica i tela, ali kada budu imali, hoćemo li biti bezbedni? Ili, što je još važnije, šta će se desiti ako sačekamo da se roboti materijalizuju pre nego što obuzdamo njihovu osnovnu tehnologiju?