Istorija računara (6.)

Pedesetih godina prošlog veka Professional Group on Electronic Computers of the Institute of Radio Engineers (Profesionalna grupa za elektronske računare Instituta radio inženjera) je postala organizacija sa mnogim elementima današnje organizacije Computer Society, značajno prihvatajući tehničke i obrazovne komitete. Konferencije su bile najznačajnije rane aktivnosti ove grupacije, ali su publikacije rapidno rasle sa nekih 1 800 uvodnih stranica tokom dekade. Pri kraju pedesetih PGEC je bila najveća profesionalna grupa u IRE. Imala je 19 podružnica po Americi i 8 874 članova, uključujući 8 179 stalnih članova, 679 studenata i 66 pridruženih članova.

1950

Nakon drugog svetskog rata i svog rada u Betchley Parku, Alan Turing se pridružio upravi National Physical Laboratory u Teddingtonu, u Engleskoj, sa svojim planovima za pravljenje računara. Njegov projekat za Automatic Computing Engine (ACE) je završen 1947. godine, ali je direktor laboratorije dao zadatak konstrukcije fizičkom (Physics), a ne matematičkom (Mathematics) odeljenju gde

se Turing nalazio. Usled toga je Turing napustio NPL da bi preuzeo mesto svog šefa u toku rata, Maxa Newmana na University of Manchester. Rad na prototipu mašine bazirane na Turingovim planovima je nazvan Pilot Ace, projekat je počeo Harry Huskey 1948. godine i završio ga 1951. godine. Potpuna verzija je završena nekoliko godina kasnije u Department of Scentific and Industrial Research.

1951

Jay Forrester, Bob Everett i drugi u MIT su započeli rad na simulatoru za Air Force

kasne 1946. godine, ali su se predomislili o upotrebi analognih tehnika i odlučili da koriste digitalnu obradu za prvi računar sa obradom u realnom vremenu – Whirlwind. Ovaj rad je takođe dobro poznat za razvoju operativne (engl. core) magnetne memorije. Osnovni koncept za operativnu memoriju je patentirao An Wang sa Harvard University 1949. godine, ali je njegova tehnika uključivala korišćenje jezgra na jednoj žici za formiranje linija kašnjenja. Projektom Whirlwind počelo je korišćenje tehnike feritnih jezgara povezanih u matricu i tako je stvorena memorija sa direktnim pristupom.

Nakon pet godina rada i nekoliko verzija prve računarske kompanije koju su ustanovili Eckert i Mauchly, UNIVAC je isporučen Census Bureau baš na vreme da bi se započeo rad na desetogodišnjem popisu. Budžet je premašen, ali Remington- Rand Corporation se nadala da će moći da proizvede dovoljan broj kopija da bi nadokadnila svoje gubitke na fiksiranom ugovoru sa Vladom 1946. godine. Proizvedeno je 46 kopija.

Maurice Wilkes je ubrzo nakon završetka posla na EDSAC-u na Cambridge University uvideo da će „dobar deo ostatka (svog) života provesti u pronalaženju grešaka u…programima“. Zajedno sa Stanley Gillom i David Wheelerom razvio je koncept podprograma u programima za pravljenje ponovo upotrebljivih modula; zajedno su napisali prvi udžbenik o „Pripremi programa za elektronski digitalni računar“, („The Preparation of Programs for an Electronic Digital Computer“, Addison-Wesley Publ. Co., New York, 1951). Formalizovani koncept razvoja softvera (koji nije dobio ime celu deceniju) je započeo.

Treća mašina Howard Aikena, Mark III je predata Naval Surface Weapons Center, Dahlgren, Virginia marta 1951. Mark III je bio značajan jer je bio prva mašina pune skale koja je uključivala doboš (engl. drum) memoriju iako je Aiken insistirao da se podaci i instrukcije čuvaju na posebnim (i dimenziono različitim) dobošima. Na

naslovnoj strani magazina Time je bila slika Mark III koju je naslikao Artzybasheff;

to je prvo pojavljivanje računara. Slika se sada nalazi na univerzitetu Harvard.

1952

Grace Hopper, tada zaposlena u Remington-Rand i koja je radila na UNIVAC-u, uzela je koncept softvera koji se može ponovo koristiti u članku iz 1952 nazvanom „Education of a Computer“ (Proc. ACM Conference, ponovo štampan u Annals of the History of Computing Vol. 9, No.3-4, pp. 271-281) u kojem je opisala tehnike kojima se koristi računar za biranje (ili prevođenje) prethodno napisanih segmenta kodova koji se objedinjuju u programe u skladu sa kodovima napisanim na jeziku visokog nivoa – opisujući tako koncept prevođenja i koncept opšteg prevođenja jezika. Sledećih četrdeset godina Hopper je bio predvodnik u razvoju lakih načina rešavanja problema i nije se obazirao na sumnjivce koji su rekli da to „ne može da se uradi“. Rođena je ideja „automatskog programiranja“.

Krajem 1952. godine, UNIVAC je postao uobičajeno ime za računar, kao što su Hoover i Xerox postali sinonimi za usisivače i fotokopir mašine, čemu je delimično doprinelo korišćenje UNIVAC-a u televizijskom programu u noći predsedničkih izbora. Korišćenjem obične tastature (konzole) u studiju, unošeni su rezultati glasanja koji su obrađivani na mašini u Remington-Rand fabrici u Filadelfiji. Sa samo 5% izbrojanih glasova UNIVAC je predvideo pobedu Eisenhowera, a iako je

Charles Colinwood stalno tražio da „UNIVAC kaže šta misli“, CBS je tek posle ponoći na istočnoj obali Amerike priznao da nije verovao predviđanjima i povukao rezultate

programa koji su radili na UNIVAC-u. Izborne noći na televiziji više nikad neće biti

iste, a UNIVAC je ustoličen kao glavni računar.

1952. godine John von Neumann je takođe završio svoju verziju naslednika

ENIAC-a na Insitute for Advanced Study na Princeton University.