Vlada želi da nametne kontrolu nad novom industrijskom granom koja naglo napreduje. Glavni kamen spoticanja u trgovinskim pregovorima između Kine i Sjedinjenih Država je snažna podrška koju Peking pruža svojim kompanijama koje se bave savremenim tehnologijama. Ako predsednik Donlad Tramp i njegova administracija misle da će se prilike uskoro promeniti, varaju se. Da su malo bolje obavešteni, shvatili bi da Kina ne smanjuje podršku svom sektoru savremenih tehnologija; štaviše, država je potpuno spremna da ga nacionalizuje. Prema mišljenju mnogih stručnjaka, kineske kompanije koje se bave savremenim tehnologijama nezaustavljivo napreduju. Ulaganja u ovu industrijsku granu povećala su se sa 14 milijardi dolara u 2012. godini na 120 milijardi u 2017. Prošle godine, 34 kineske kompanije našle su se među elitom inovativnih kompanija koje vrede više od 1 milijarde dolara. Više ih imaju samo Sjedinjene Države. Kineske kompanije napreduju koristeći ne samo ideje iz inostranstva već inovacije do kojih su sami došli.
Osim inovativnih kompanija, Kina je osnovala i kompanije koje se bave savremenim tehnologijama – samo da spomenemo one najveće i najpoznatije – Baidu, Alibaba i Tencet, poznate širom sveta pod akronimom BATs – koje takođe doživljavaju ogroman napredak. Kompanija Tencent Holdings Ltd, koja ima više od milijardu korisnika podnela je izveštaj u kome se navodi da se neto dohodak kompanije udvostručio u poslednjem kvartalu i iznosi 3,3 milijarde dolara. Alibaba Group Holding Ltd, vodeća u internet-prodaji na malo, očekuje ovogodišnji porast od 55%. Investitori su možda zabrinuti za kineski dug, ali potpuno su oduševljeni kineskim firmama savremenih tehnologija.
Na prvi pogled se čini da je taj brzi razvoj u skladu sa težnjama vlade da dokaže svoju blagonaklonost prema tržištu. U Svetskoj trgovinskoj organizaciji, Kina redovno ističe da je njena ekonomija tržišna, ali istovremeno kod kuće zagovara reforme koje regulišu smanjenje poreske stope i regulativa. Predsednik Si Đinping je u govoru na poslednjem kongresu Komunističke partije tražio podršku za razvoj privatnog poslovanja. Ipak, ako se ne zadržavamo na onom što je izjavio, pojavljuje se sasvim drugačija slika.
Razni komiteti Komunističke partije smestili su se u mnogim kompanijama savremenih tehnologija i ispituju sve, od procedura i postupaka do usaglašenosti sa nacionalnim ciljevima. Zakonodavci razmatraju mogućnost uzimanja udela od 1% u nekim gigantima, uključujući Alibabu i Tencent, kao i mesta u upravnom odboru. Kompanije savremenih tehnologija dobijaju neprestani podsticaj da ulažu u državne firme da bi na taj način podstakle proizvodnju u njima. Sve takve težnje imaju samo jedan cilj, a to je povećana kontrola vlade.
Jedan od direktora u jednom od kineskih pretraživača ukratko je objasnio novonastalu situaciju:
„Ulazimo u period međusobne saradnje. Možda će se pojaviti i zahtev da se u okviru kompanije uspostavi partijski komitet ili da se državnim investitorima odobri deo udela kao oblik mešovitog vlasništva. Ako dobro razmislite o tome, možete imati dobru saradnju sa državom i dobiti ogromnu podršku. Ali, ako ste nameravali da idete svojim putem i mislite da se vaši interesi razlikuju od interesa države, ubrzo ćete shvatiti da će se pojaviti nepremostive poteškoće, mnogo ozbiljnije od onih u prošlosti.“
Ta kvazi-nacionalizacija se sprovodi i u oblasti kineskih inovativnih kompanija. Nedavni izveštaj navodi da 60% kineskih „jednoroga“ (kompanija koje vrede više od milijardu dolara) direktno ili indirektno dobija investicije od BATs- a. U kineskom sektoru rizičnog kapitala ne dominiraju tradicionalne kompanije visokih tehnologija, već one koje su u vlasništvu države. Više od 1.000 kompanija rizičnog kapitala su u državnom vlasništvu i kontrolišu više od 750 milijardi dolara.
Sve što smo naveli ima neposredne posledice na trgovinski sukob sa Sjedinjenim Državama. U nedavnom istraživanju utvrđeno je da 70% proizvoda koji su se našli na popisu Trampove administracije za povećanje poreza potpada pod inicijativu „Proizvedeno u Kini 2025“, a koja treba da podrži kineske kompanije u deset sektora visoke tehnologije, uključujući robotiku i biotehnologiju. Ako Peking nastavi da štiti te privredne grane – a sasvim je sigurno da hoće – trgovinski sporazumi se sigurno neće ostvariti.
Možda bi se trebalo mnogo ozbiljnije baviti nadolazećom nacionalizacijom koja može uništiti najdinamičnije kompanije. Ako bi država počela da obasipa nove nacionalizovane kompanije poklonima, kao što su povoljni krediti ili subvencije pri zapošljavanju, mogla bi od njih da stvori kompanije koje svoju zaradu ne bi više ostvarivale kroz proizvodnju. Povećanje birokratije bi moglo da umanji efikasnost i razvoj. Firme bi mogle da počnu da se dodvoravaju vladi umesto da posluju i bave se inovacijama.
To, svakako, nikome ne bi odgovaralo.