U Metaverzumu možete da budete šta god želite, ali ne možete da imate kontrolu. Tokom sedamdeset i tri godine koliko je prošlo otkad su Ujedinjene nacije ratifikovale Opštu deklaraciju o ljudskim pravima, svet nije mogao da se složi koja to tačno definisana prava treba da budu dodeljena ljudskim bićima. Sama ideja je kontroverzna. Najbolje što se može reći o takvim idealističkim dokumentima je da oni ograničavaju najekstremnije zloupotrebe kojima ljudi mogu jedni druge da izlože, uključujući porobljavanje i ekonomsku eksploataciju.
To je važno dostignuće, jer predstojeći dolazak virtuelnih svetova preti da ugrozi ljudsku autonomiju u najosnovnijem smislu. U Metaverzumu, kako ga je zamislio izvršni direktor kompanije „Meta“ Mark Zakerberg, ne možete čak ni da počešete svoj virtuelni nos bez dozvole programa koji u potpunosti kontroliše kompanija. Ne postoji standard za virtuelne svetove. Svaki od njih je napravljen kao skup tehnologija poznatih samo vlasniku tih tehnologija. Ako se sloboda kretanja u virtuelnom svetu određuje prema tome koliko i kako možete da pomerate virtuelne udove i gledate virtuelnim očima, onda svako ko ulazi u Metaverzum bilo koje vrste nema nikakvu autonomiju. Svaki potez čoveka u virtuelnom svetu je pod kontrolom digitalnih korporacija, kao što je „Meta“, koje zadržavaju pravo da bilo kome odbiju slobodu kretanja.
Izgleda prilično glupo što se brinemo zbog takve situacije s obzirom na to da Metaverzum još ne postoji i trenutno je plod Zakerbergove mašte. Imamo razloga da verujemo da se softver nikada neće materijalizovati. Ipak, neverovatna želja da se učestvuje u budućem Metaverzumu – svako saopštenje za štampu ovih dana predviđa neverovatne ekonomske mogućnosti – sugeriše da bi mnoge društvene aktivnosti mogle biti uvučene u virtuelne svetove u celini ili delimično. Kada se to desi, ljudi ili učestvuju u njima ili su obespravljeni. Sada je pravo vreme da počnete da razmišljate o etičkim pitanjima Metaverzuma. Već postoje nagoveštaji da će Zakerberg i drugi kreatori meta-sveta nastojati da banalizuju autonomiju nudeći izbor potrošača kao alternativu.
Zakerberg vas uvlači u Metaverzum tvrdnjom da u njemu možete da budete šta god želite, a kreatori vam nude različitu garderobu i slične nebitne stvari. Međutim, to što možete da izaberete određenu nijansu boje kože ili to što možete slobodno da izaberete neki emodži ne predstavlja posedovanje kontrole, a još manje autonomije. Svaki identitet u virtuelnom svetu je stvaranje privatne baze podataka, ali nijedan pojedinac nema kontrolu nad tom bazom podataka. On može da bira ono što mu je ponuđeno u meniju, a u Zakerbergovom svetu možda će čak moći da predloži šta će biti u meniju. Ipak, na kraju krajeva, ljudi nemaju pravo veta. Ono što korporacija odluči je konačno.
Drugim rečima, možete da budete šta god želite u Metaverzumu, samo ne možete da imate kontrolu. Zamislite da je vaše celokupno postojanje i ono što smatrate svojim identitetom poništila korporacija. U tom trenutku postajete ROB. Ako posmatramo na širem nivou, Fejsbuk i Instagram i WhatsApp, u vlasništvu kompanije „Meta“, ne povezuju se sa ostatkom interneta. Postojanje u bilo kom od tih prostora je ekvivalentno postojanju samo kada se krećete u prodavnici. Ako napustite FBR prodavnicu, prestajete da postojite.
Ljudi, u stvari, ne postoje u društvenim medijima, a neće postojati ni u Metaverzumu. Njihovi identiteti su plod baze podataka. Ljudi upisuju podatke u veb-obrazac i imaju iluziju da imaju identitet. Bez kontrole i autonomije, oni nemaju identitet u bilo kom značajnom smislu. Oni su samo pioni vlasnika baze podataka. Slično tome, svaka akcija u Metaverzumu biće iluzija autonomije i telesnog integriteta. Korporacija koja poseduje bazu podataka i dalje kontroliše virtuelni vazduh koji se udiše u Metaverzumu.
Dobra vest je da za sve to postoji rešenje, odnosno, pristup koji će promovisati individualnu autonomiju i činiti osnovu za ostvarivanje ljudskih i građanskih prava. Treba samo da se dovrši posao nedovršenog interneta.
Internet je zasnovan na protokolima definisanim u specifikacijama implementiranim kao otvoreni kôd. Svaki računar na svetu poštuje takve protokole da bi učestvovao na internetu. Jedini propust kreatora interneta je izostavljanje ličnog protokola koji bi omogućio ljudima da kontrolišu ono što čini njihov digitalni identitet. Lični protokol bi omogućio pojedincu da ima potpunu kontrolu nad onim što navodi u tekstu i drugim oblicima izražavanja i načinom na koji se oni koriste, uključujući i način na koji se njihovi iskazi i njihov digitalni odraz sortiraju i filtriraju.
Svaki virtuelni svet, kao što je Metaverzum, koji bi koristio te iskaze i odraze morao bi da poštuje pravila upotrebe. Autonomija bi bila na prvom mestu, a komercijalni i drugi interesi preduzeća iza autonomije.
Društva širom sveta treba da nastave nedovršeni posao interneta i uvedu lične protokole kako bi se osigurala ljudska i građanska prava. Ne preterujemo ako kažemo da je ambicija društvenih medija u Metaverzumu da zamene otvoreni internet. Zakerbergova tvrdnja, sada ponovljena nekoliko puta, jeste da će Metaverzum „biti naslednik mobilnog interneta“ i „sledeća verzija interneta“.
Ako komercijalni entitet želi da zameni otvorene protokole interneta, onda svet ne samo da mora ponovo da potvrdi te protokole, već i da ih unapredi tako što će ih dovesti u oblast ljudske digitalne autonomije.
U svom samodopadljivom videu koji predstavlja Metaverzum, Zakerberg je uputio uvredu svim svojim protivnicima rekavši im da su suviše plašljivi da bi zamislili budućnost. Ipak, sasvim je sigurno da većina ljudi ne želi da Zakerberg odlučuje o njihovoj budućnosti umesto njih.
Ako će se ljudske aktivnosti odvijati u virtuelnim svetovima, vreme je da društvo odbaci komercijalne interese tako što će osnažiti ljudsku autonomiju i odbraniti je od interesa najbezočnijih grabljivaca.