Džordž Orvel je uporno odbijao životno važnu medicinsku pomoć da bi završio knjigu „1984“, koja predstavlja sinonim za naše najgore strahove od totalitarne budućnosti, a ovog meseca se navršava sedamdeset godina od njenog izlaska. Šest meseci posle objavljivanja, njen autor je umro. Pošto je verovao da opasnost preti, žrtvovao je sve, uključujući svog malog sina, odanu sestru, mladu suprugu i zahvalnu publiku koja je kanonizovala njegovu knjigu, koja je predviđala budućnost. Međutim, danas nas opseda jedno pitanje, a to je: Da li je Džordž Orvel umro uzalud? Orvel je pokušavao da upozori britansko i američko društvo na opasnosti koje sa sobom nosi totalitarno društvo, a koje su pretile demokratiji čak i posle poraza nacista. U pismima koja je napisao pre i posle završetka knjige, Orvel je podsticao na „stalno preispitivanje“, upozoravao da bilo kakav „imunitet“ prema totalitarnosti ne treba uzimati zdravo za gotovo. „Ako se totalitarnost ne sputava, mogla bi da pobedi bilo gde.“
Od objavljivanja knjige „1984“, pretpostavljamo, zajedno sa Orvelom, da opasnost od masovnog nadzora i društvene kontrole može da nam preti samo od države. Pogrešili smo. Zbog te greške ostali smo potpuno nezaštićeni od podjednako pogubne, ali potpuno drugačije pretnje koja nam ugrožava slobodu i demokratiju. Već devetnaest godina, privatne kompanije sprovode do sada neviđenu privrednu logiku koju nazivam „nadzorni kapitalizam“, a uspele su da otmu internet i digitalne tehnologije. Takav proces je nastao u „Guglu“ 2000. godine, kada je nova privredna logika oprezno preuzimala lično ljudsko iskustvo kao besplatni sirovi materijal i prebacivala ga u bihevioralne podatke. Neki od njih su iskorišćeni za unapređenje usluga, a ostali, mnogo veći deo, pretvoren je u računarske proizvode koji predviđaju naše ponašanje. Tim predviđanjima se trguje na novim tržištima budućnosti gde nadzorni kapitalisti prodaju sigurnost kompanijama koje zbog toga znaju šta nameravamo da uradimo. Ta logika je prvo primenjena pri pronalaženju oglasa na internetu koji će privući naše interesovanje, ali slične procedure se danas koriste u skoro svim oblastima života – osiguranju, prodaji na malo, zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, finansijama – u kojima se lično iskustvo krišom prikuplja i obrađuje da bi se došlo do predviđanja našeg ponašanja. Sada bismo bez preterivanja mogli da kažemo da je internet u vlasništvu i pod kontrolom privatnog nadzornog kapitalizma.
U nadmetanju za osvajanje sigurnosti, nadzorni kapitalisti su naučili da se najpredvidiviji podaci ne dobijaju samo od nadziranja ponašanja već i od njegovog menjanja i usmeravanja. Na primer, 2013. godine, kompanija „Fejsbuk“ je naučila kako da uklopi subliminalne signale u svoje stranice da bi oblikovala postupke i osećanja svojih korisnika u stvarnom svetu. Kasnije, ti metodi su kombinovani sa analizom emocija u realnom vremenu, što je omogućilo oglašivačima da izazovu odgovarajuće ponašanje u trenutku najveće ranjivosti. Ti pronalasci su hvaljeni zbog svoje efikasnosti i prikrivenosti. Skandal sa „Kembridž analitikom“ pokazao je da se isti metodi mogu koristiti kako za oblikovanje potrošačkog, tako i za oblikovanje političkog ponašanja. Pokemon Go, igra zasnovana na proširenoj stvarnosti, razvijena u kompaniji „Gugl“ i dostupna javnosti 2016. godine, prihvatila je izazov modifikacije ponašanja grupe i podigla je na viši nivo. Autori igre naučili su kako da okupe ljude po gradovima i upute ih na mesta koja donose najbolju zaradu, a sve bez znanja onih koji su igrali.
Demokratija je spavala dok se nadzorni kapitalizma razvijao. Zbog toga nadzorni kapitalisti imaju jedinstvenu moć 21. veka, koja do sad nije viđena, baš kao što ni totalitarnost nije bila poznata pre jednog veka. Ja to nazivam „instrumentalna moć“ jer svoju volju sprovodi preko svuda prisutne arhitekture digitalne instrumentacije. Umesto da imamo ličnog Velikog brata koji koristi ubistva i zastrašivanja da bi posedovao svačiju dušu i um, ove digitalne mreže su Veliki neko: potpuno bezlični sistemi naučeni da prate i oblikuju naše ponašanje iz daleka, sasvim zakonski nesputani. Instrumentalna moć predaje našu budućnost interesima nadzornog kapitalizma, a mi, pošto nas ta nova moć ne tlači fizički koristeći nasilje i zastrašivanje, potcenjujemo njen uticaj i spuštamo gard. Instrumentalna moć ne želi da nas slomi, jednostavno želi da nas automatizuje. Da bi to postigla, proteruje nas od našeg svojstvenog ponašanja. Ne zanima je šta mi mislimo, osećamo или radimo sve dok mislimo, osećamo i radimo tako da je dostupno milijardama opažajnih, računarskih i impulsivnih očiju i ušiju Velikog nekog.
Instrumentalna moć postavlja izazov pred demokratiju. Veliki neko zna sve dok njegovi postupci ostaju sakriveni i eliminiše našu moć da se odupremo. To sve slabi ljudsku nezavisnost i samoopredeljenje bez čega demokratija ne može da opstane. Instrumentalna moć stvara do sada neviđene asimetrije u sticanju znanja, što se nekad povezivalo sa prethodnim epohama. Veliki neko zna mnogo o nama, ali to znanje ne koristi za naše dobro. Veliki neko zna sve o nama, dok mi ne znamo ništa o njemu. Takva neravnoteža moći nije protivzakonita jer mi još nemamo zakone koji bi je kontrolisali, ali, svakako, ne odgovara demokratiji.
Nadzorni kapitalisti tvrde da su njihovi metodi neizbežne posledice digitalnih tehnologija. To nije tačno. Lako nam je da zamislimo digitalnu budućnost bez nadzornog kapitalizma, ali ne može se zamisliti nadzorni kapitalizam bez digitalnih tehnologija. Sedam decenija kasnije, možemo odati počast Orvelu tako što ćemo odbiti da se odreknemo digitalne budućnosti. Orvel je prezirao „nagon da se klanjamo pred trenutno najjačim osvajačem“. Uvek je govorio da hrabrost zahteva da utvrdimo svoja moralna načela čak i pred silama koje su nepobedive. Kao i Orvel, treba da razmišljamo kritički i da kritikujemo. Slobodu ne treba olako shvatati. Borite se za jednu ideju u dugačkoj ljudskoj istoriji koja potvrđuje pravo ljudi da upravljaju svojim životima. Orvel je smatrao da za to vredi umreti.