Ono što mnogi kritičari opisuju kao zavisnost je, u stvari, snažna društvena norma. Razlika je značajna. Jednog aprilskog popodneva, sedeo sam u kafiću u predgrađu Filadelfije i čuo zanimljiv razgovor koji se vodio između, rekao bih, tinejdžerke i njenog dede. Razgovarali su o uticaju društvenih mreža, a devojčica se žalila da joj izazivaju depresiju. I dok joj je ajfon zvonio u ruci, objasnila je da nikako ne može da se skloni sa društvenih mreža jer ih „svi moji prijatelji koriste“. Devojčicin konfliktni odnos prema mobilnom telefonu mogao bi da bude tipičan za današnje tinejdžere. U jednom članku koji je objavljen 2017. godine, psiholog Džin Tvendž opisuje tinejdžere postmilenijalce kao generaciju koju su pametni telefoni skoro uništili. U doba Snepčeta i Instagrama, aplikacije za razgovore i društvene mreže su skoro potpuno zamenile prave društvene odnose mladih. Tinejdžeri se mnogo ređe sreću sa prijateljima nego milenijalci, manje izlaze na sastanke i manje upražnjavaju seks. Statistički, imaju više izgleda da se osećaju odbačeno, usamljeno i depresivno – iako, moramo priznati, takve korelacije ne moraju da budu uzročne.
Mediji u poslednje vreme govore o toj mračnoj strani upotrebe tehnologije i uglavnom je nazivaju zavisnošću. U još jednom članku, psiholog Dorin Dodžen-Magi poziva stručnjake koji se bave mentalnim zdravljem da prepoznaju sumornu stvarnost „zavisnosti od tehnologije“. Kevin Rouz je u kolumni pisao o svom „problemu sa telefonom“ koji mu je potpuno pomutio pamet. Roditelji i tinejdžeri obično povezuju svoju tugu sa vremenom provedenim na internetu i problem nazivaju zavisnošću od pametnih telefona. Međutim, iz priznanja devojčice iz kafića u Filadelfiji nisam mogao da zaključim da je zavisna od društvenih mreža. Pre bih rekao da je to skriveni znak postojanja snažne društvene norme. Razlika je značajna. Zavisnost je stanje koje ljudi poseduju kao pojedinci, a društvene norme predstavljaju mentalno stanje koje ljudi dele, a koje se oblikuje kroz stavove i ubeđenja drugih članova društva i našeg subjektivnog shvatanja tih ubeđenja. Verujem da bi uz odgovarajuću intervencije, društvene norme mogle biti brzo i u potpunosti izmenjene.
Kao teorijski istraživač ljudskog ponašanja, poslednje dve godine sam proučavao društvene norme, nevidljiva pravila koja oblikuju većinu naših odnosa u društvu. Norme se nameću kroz odobravanje или neodobravanje društvene većine. Nametanje se može sprovesti u nekoliko oblika – od verbalne reakcije preko jedva uočljivih pogleda i govora tela do krivice i srama koje osećaju pojedinci kad ne uspeju da se povinuju toj normi. Naše ponašanje ne zavisi samo od naših izbora i vrednosti, već i od naših stavova o tome šta drugi smatraju moralno ispravnim. Uzmimo za primer nepropisno prelaženje ulice. Ako vidimo da većina ljudi u užurbanom gradskom centru nepropisno prelazi ulicu, verovatno ćemo i mi to uraditi, ne pribojavajući se da će nas neko obeležiti kao „dođoša“, iako smo potpuno svesni opasnosti. Isto to se odnosi i na druge oblike društvenog ponašanja. kao što je recikliranje, bacanje smeća na ulicu, sklapanje poznanstava na internetu, pregledanje naučnih radova, guranje или kad se pretvarate da volite da radite.
Začudo, društvene norme često opstaju čak i onda kad se većina ljudi sa njima ne slaže. Kas Sanstajn je u svojoj knjizi naveo primer učešća žena u ukupnom broju zaposlenih u Saudijskoj Arabiji. Prema ondašnjim zakonima, muž donosi konačnu odluku o tome da li žena može da se zaposli van kuće. Veoma mali procenat radno aktivnih žena ukazuje na to da društvena norma primorava muževe da svojim suprugama zabranjuju da se zaposle.
Međutim, nedavna studija koju su objavili ekonomisti sa Univerziteta u Čikagu i Cirihu, otkriva da 80% procenata saudijskih muževa koji su učestvovali u istraživanju privatno nemaju ništa protiv da se žene zapošljavaju van kuća i da ispitanici dramatično potcenjuju podršku drugih muškaraca za zapošljavanje žena. Zbog takvih uverenja i straha od društvene odmazde, muškarci nerado otkrivaju svoje prave stavove, što još više učvršćuje postojeću normu, a samim tim, podstiče muškarce da svoje prave stavove ne otkrivaju.
Ipak, to ne mora da bude baš tako. Svaka društvena norma predstavlja samo jednu od mnogih društvenih ravnoteža koje se mogu pojaviti iz kompleksnih procesa u kojima se privatna uverenja razviju u društvena pravila. Veoma često, u postojećoj društvenoj ravnoteži ne postoji ništa što je čini boljom или racionalnijom od alternativa; ona postoji jednostavno zbog toga što su okolnosti bile povoljne da se takva društvena norma pojavi.
Pošto postoje mnogobrojne društvene ravnoteže, društvene norme se mogu, pod određenim i odgovarajućim uslovima promeniti. Ponekad se to dešava postepeno, ali češće brzo i neočekivano. Radikalne društvene promene se, na primer, mogu odigrati kad ljudi shvate da su njihova potisnuta uverenja u stvari uverenja koja dele mnogi i da mogu slobodno da se izraze i otkriju skrivene stavove uprkos potencijalnim kritikama društva. Ako je muškarce u Saudijskoj Arabiji društvena norma usmerila na pogrešan put, možemo da kažemo da se to desilo i postmilenijalcima. Mnogi su nesrećni jer provode mnogo vremena na društvenim mrežama i radije bi izašli sa svojim prijateljima. Međutim, pošto veruju da svi očekuju da budu aktivni na internetu, otkivanje pravih stavova moglo bi da bude mnogo skupo. Ogroman pritisak koji na njih vrši društvena norma onemogućava im da pobegnu sa društvenih mreža.
Nikakve koristi nemamo od toga što takvo stanje nazivamo jednostavno zavisnošću od društvenih mreža. Štaviše, moglo bi da onemogući sprovođenje društvene promene. Mere koje se preduzimaju da bi tinejdžeri i roditelji mogli da kontrolišu vreme koje provedu na društvenim mrežama odlično podižu svest o ponašanju, ali ne čine ništa da promene očekivanja o privatnim stavovima i skrivenim sklonostima drugih ljudi. Zbog toga, strategije koje su usmerene na ponašanje pojedinca neće doneti željene rezultate kod promena društvenih normi.
Društvene norme uključuju cela društva koja se sastoje od kompleksnih interaktivnih pojedinaca zaglavljenih u ravnoteži s kojom se privatno ne slažu. Zbog njihove ogromne moći kojom upravljaju ljudskim postupcima, one treba da budu u centru naših razmišljanja o pozitivnim društvenim promenama, a prekomerna upotreba društvenih mreža nije izuzetak. Ako je neusaglašenost između normi društvenih mreža i ličnih ubeđenja postmilenijalaca toliko velika, samo je pitanje vremena kad će se sadašnje stanje izmeniti. Samo ako dovoljno ljudi shvati da i ostalima ne odgovara društvena norma, promena će se dogoditi.