Radnike danas sve više tretiraju kao robote. Revolucija podataka koja je dovela do delotvornosti digitalnih procedura u kompanijama kakvu nikad nismo videli danas se primenjuje i na radnike. Kompanije tretiraju svoje zaposlene kao jednokratne robote i neprestano ih podstiču na sve veću radnu efikasnost sve dok ih potpuno ne izmore i zamene novijim i odmornijim modelom. Naime, kompanije su počele da mere vreme koje zaposleni provode u toaletu, zatim koliko su otkucaja na tastaturi ili klikova mišem napravili. Što se tiče korisničkih servisa, meri se i nivo stresa zaposlenih dok razgovaraju sa korisnicima. Neke organizacije se bave i praćenjem kretanja zaposlenih u realnom vremenu. Međutim, glavno pitanje je koliko sve to može da traje pre nego što radnici shvate da takvo ponašanje poslodavaca ne mogu više da podnesu. Potpuno isti postupak digitalnog praćenja koje se odvija na internetu sada se premešta na radna mesta. Kompanije koje nas nadziru, prikupljaju naše podatke i manipulišu njima, a sve da bi ih unovčili, počele su da sprovode nadzor u Orvelovom stilu da bi izvukli svaki atom proizvodne snage iz svojih radnika, što dovodi do toga da su radnici potpuno iscrpljeni i u stalnom strahu da ih poslodavac u svakom trenutku može zameniti.
Pošto kompanije sve češće zapošljavaju radnike na određeno vreme, pokušavaju da iz svojih radnika izvuku što je više moguće proizvodne snage i uspevaju da ih ubede da interese kompanije i njenu težnju da ostvari što veću zaradu stave ispred svojih ličnih interesa. Kompanije prate radnike u skladištima u realnom vremenu, koriste digitalni nadzor ne samo da bi pregledali koliko paketa naprave ili koliko proizvoda podignu, već i koliko pokreta rukom naprave da bi to uradili. Kompanije, na taj način, mere efikasnost prateći fizičke pokrete ljudskog tela.
Ni radnici u kancelarijama nisu pošteđeni jer firme prate koliko puta pritisnu tastere na tastaturi, koliko puta su otišli u toalet i sa kim su razgovarali. Mnoge kompanije u Silicijumskoj dolini postavile su toalete i prostore za odmor tako da radnici moraju da prođu kroz vrata koja se otključavaju prevlačenjem kartice da bi rukovodstvo u svakom trenutku znalo gde se nalaze. Mnogi koriste signale mobilnih telefona da bi pratili radnike i saznali kako provode dane. Čak i neke vladine agencije su uključile mogućnost praćenja zaposlenih da bi ustanovili koliko zaposleni provode vremena na radnom mestu i sa kim se sreću tokom dana. Na taj način mogu da saznaju koji radnici provode najviše vremena sa ljudima koji ne pripadaju njihovoj grupi.
Da budemo iskreni, to nije ništa novo. Kompanije već odavno teže da svoje radne procedure učine efikasnijim, a menadžeri efikasnosti bili su najistaknutiji pre sedamdeset i pet godina kad su kompanije počele da koriste sistem overavanja kartica pri dolasku na posao. Digitalna tehnologija je samo malo ubrzala takav trend i omogućila organizaciji da prati sve svoje zaposlene u realnom vremenu i u neverovatnoj rezoluciji. Štaviše, omogućila je algoritmima da upravljaju zaposlenima, i kod njih potpuno eliminišu saosećajnost i zdrav razum i omoguće im da se potpuno usredsrede na stvaranje zarade za kompaniju.
Takva mehanizacija upravljačkog procesa poklopila se vremenski sa ekonomskim periodom u kome su kompanije imale prednost nad svojim radnicima, što im je omogućilo da steknu neometanu slobodu pri uvođenju takvih promena bez straha od odmazde. Pošto kompanije tretiraju svoje zaposlene kao robote, kod njih se u potpunosti izgubio istraživački duh i kreativnost koja proizilazi iz vremena koje su proveli razgovarajući sa drugim zaposlenima u kompaniji.
Kompanije su nekad podsticale svoje radnike da međusobno sarađuju, stvaraju zajednički deljeni prostor, a u nekim slučajevima su premeštale zaposlene iz jednog odseka u drugi da bi takvim mešanjem uspele da dođu do novih ideja. Kreativnost je bila podsticana, a mnoge kompanije su nudile programe koji su omogućavali radnicima da isprobaju nove ideje uz kompanijin blagoslov. Danas se kompanije kreću u sasvim suprotnom smeru i vračaju se u doba kad su zaposleni smatrani pčelama radilicama od kojih se očekivalo da sede u svojim ograđenim radnim prostorima i za radnim stolovima i obavljaju zadatke koji su im dodeljeni uz maksimalnu efikasnost bez gubljenja dragocenog vremena na razmišljanje ili saradnju.
Takva poslovna etika ima užasan uticaj na kreativnost. Zbog toga ne čudi što se mnoge kompanije koje su prihvatile upravljački nadzor poslednjih godina bore da donesu nešto novo na tržište.
Dokle će to da traje? Kada će radnici reći da im je svega dosta i otvoreno se usprotiviti?
Da li će prava i privatnost radnika postati tek davno sećanje na proteklo doba pošto u globalizovanoj privredi kompanije jednostavno prebacuju poslove sa jednog dela sveta u drugi? Možda će kompanije, dok privreda napreduje, morati da smanje svoje ambicije u vezi sa efikasnošću.
Uzimajući sve u obzir, kompanije sve više koriste isti tip nadzora koji nas prati na internetu da bi pratio zaposlene na radnom mestu pri čemu upošljavaju algoritme da prate radnike u realnom vremenu i bez prestanka teraju svoje zaposlene na maksimalnu efikasnost po cenu kreativnosti i inovacija.
Konačno, možda bi stvarno trebalo se radujemo što će nam roboti oduzeti posao.