Šta se dogodilo kad sam izbrisao aplikaciju WhatsApp na godinu dana?

Počeo sam da primam prave telefonske pozive, imao sam više vremena za čitanje, ali na kraju sam izgubio kontakt sa ljudima iz popisa u aplikaciji i nisam znao šta se dešava u grupama kojima sam pripadao zbog čega je moja supruga bila užasno besna. Dakle, krajem 2016. godine, poslao sam sledeću poruku svima iz imenika u aplikaciji: „Posle 31. decembra, više neću koristiti WhatsApp . Umesto nje, koristiću aplikacije Threema i Signal.“  Posle novogodišnje noći, zatvorio sam nalog na WhatsApp -u i uklonio aplikaciju sa telefona. Posle nekoliko klikova, napustio sam celu porodicu, grupe prijatelja i poslovnih saradnika i školske grupe moje dece i sve pojedinačne kontakte. Tokom prvih minuta u 2017. godini, video sam kako moji prijatelji stalno nešto „kuckaju“ po mobilnim telefonima dok se moj telefon uopšte nije oglašavao. Iznenada sam postao nedostupan, a osećao sam se čudno, neprijatno, smelo i odlično.

Glavni povod za preduzimanje takvog drastičnog koraka nije bila ni svest niti želja za izlaskom iz mreže. Aplikaciju sam instalirao 2012. godine samo zbog toga što su je i moji prijatelji imali u telefonima. Pred kraj 2016, sveprisutna aplikacija za razmenu poruka i poziva počela je da mi povremeno šalje dosadne podsetnike jer operativni sistem mog nokia telefona više neće moći da podrži aplikaciju. Upozorenje me je nateralo da razmislim o korišćenju neke druge alternative koja nije povezana sa društvenom mrežom Facebook i tako smanjim vremenski period koji provodim u prijatnim, ali vrlo retko smislenim ćaskanjima.  Moj otpor je prerastao u društveni eksperiment. Kupio sam pametniji telefon, ali uklonio sam aplikaciju za koju Facebook kaže da je „koristi jedna milijarda ljudi širom sveta… da bi svaki dan ostali u kontaktu sa porodicom i prijateljima“.

Aplikaciona apstinencija

Na početku sam bio potpuno zadovoljna razvojem događaja. Dobri prijatelji su mi slali tekstualne poruke za Novu godinu, pozivali me ili mi uzvraćali telefonske pozive. Umesto unošenja ili snimanja poruka, vratio sam se dobrom starom postupku obavljanja uobičajenih i pravih telefonskih razgovora. Porodica i najbliži prijatelji su na moj predlog čak instalirali jednu aplikaciju za razmenu poruka koja ne pripada Facebook- u. Tada se popis kontakata u mom imeniku spustio sa 70 na 11.

U početku sam se osećao usamljeno, kao da sam napustio prijatelje. Dok su neki kontakti iz imenika polako nestajali, ja sam morao junački da izdržim čudne poglede neverice i nezadovoljstva svaki put kad bih nekom saopštio da ne koristim WhatsApp . Posle nekoliko nedelja, primetio sam da ređe proveravam telefon, ne krećem se po imeniku da bih video nove objavljene profilne fotografije ili poslao poruke ljudima koji se nalaze na kraju liste razgovora samo da bih ih pozdravio. Počeo sam više da čitam, ali naučio sam i šta znači kad niste deo grupe i ne učestvujete u njenim aktivnostima.

Kad sam se sretao s prijateljima, prvo bi me upoznavali sa najnovijim događanjima i razgovorima u grupi. Neprestano sam pitao suprugu o diskusijama koje su se vodile u školskim grupama naše dece. Naravno, bila je besna kad je morala da pretražuje 94 nove poruke o nastupajućim rođendanskim proslavama ili neočekivanim dramatičnim događajima u obdaništu naše mlađe dece.

Nema izbora

U raspravama koje su se vodile tokom proteklih godinu dana, nisam očekivao da će mi biti toliko teško da odbranim svoje stavove u vezi sa zaštitom privatnosti i sebičnim čuvanjem ličnih podataka. Oni koji su se složili sa mojim razmišljanjima često su svoje postupke pravdali nedostatkom izbora za održavanje poslovnih i društvenih kontakata.  Kolega mi je rekao da pošto nema nalog na Facebook- u, upoređivanje podataka iz više naloga nije moguće tako da ga ne opsedaju različitim oglasima i reklamama. Saznao sam da je Evropa tražila od društvene mreže da „pauzira“ sa deljenjem podataka iz aplikacije WhatsApp . Pitam se šta se dešava sa podacima više od milijardu ljudi koji su već upoređeni i podeljeni.

Niko nije primorao društvenu mrežu da te podatke izbriše. Brine me to što ne znamo tačno kako se ti podaci koriste i kako nas podstiču i utiču na nas, a da mi toga nismo ni svesni. Nekoliko prijatelja mi je reklo da ih nije briga jer nemaju šta da kriju, ali teško su sakrili nezadovoljstvo zbog mog pitanja. Tad sam sebi postavio još jedno pitanje: Zbog čega smo spremniji da više verujemo privatnim kompanijama nego sopstvenim vladama?

Uglavnom smo naučeni i vaspitani da ne verujemo nepoznatim ljudima i sopstvenim vladama, ali, i pored toga, verujemo nekim prikladnim servisima o kojima ne znamo ama baš ništa. Verujemo da privatne kompanije koriste naše podatke da bi nam „olakšale život“, ali nikad ne pomislimo gde su otišli naši životi. Društvena mreža Facebook je za 19 milijardi dolara kupila kompaniju koja od 2016. šifruje sadržaje poruka i ne oglašava se. Prema tome, sasvim je jasno da podaci o našim navikama i kontaktima imaju vrednost, a ne samo sadržaji naših razgovora. Kompanije stvaraju lične profile uz pomoć naših podataka, koji pokazuju ko smo, ali ne pokazuju ko bismo želeli da budemo.

Tokom prethodnih godinu dana shvatio sam koliko ne znamo i koliko ne marimo. Ne smatramo svoje lične podatke retkom i vrednom robom. Prihvatamo ih kao što prihvatamo postojanje vremena, dakle, pretpostavljamo da su tu negde.  Pitao sam jednog prijatelja dok smo pili kafu: „Da imaš još samo jedan lični podatak koji je ostao nepodeljen, kako bi ga iskoristio?“ Nasmejao se, zastao da razmisli, a onda mu se oglasio telefon.

4752-sta-se-dogodilo-kad-sam-izbrisao-aplikaciju-xa-whatsapp-xa-na-godinu-dana