Срећко Тороман, РАФ-ов дипломац, већ три године ради у седишту компаније Facebook у Калифорнији. Иако нема много слободног времена, потрудио се да одговори на наша питања и подели своја искуства са млађим генерацијама студената Рачунарског факултета.
„Што се тиче образовања, мислим да је оно код нас на солидном нивоу. У потпуности сам задовољан својим школовањем на Рачунарском факултету, али мислим да саме факултетске активности нису довољне и да је потребно доста самосталног рада, што сам ја и радо практиковао. То значи битно је бити присутан на факултету, али исто тако је битно пратити шта се дешава у индустрији, шта се развија – развијати практичне вештине на своју руку. Тај самосталан рад и рад на факултету спојиш и немаш бриге у какву год фирму да одеш, бићеш ОК.“ – истиче Срећко и даје важан савет свим будућим програмерима и IТ инжењерима: „Имате два правца – академија или индустрија. Ако хоћете у академију, не могу да вас посаветујем много, али ако хоћете да се бавите индустријом, онда желим да истакнем важност практичног самосталног рада. Искуство ће вам сигурно добро доћи, у сваком погледу.“
Срећку је требало пар месеци да се навикне да ради у једној од највећих IТ компанија на свету, али сада то ни не примећује. Чини му се да би се сад тешко привикао да ради у мањој средини. Његов радни дан почиње доручком у кафеу на кампусу или некој од малих кухиња, које су раштркане по свим зградама, на свим спратовима.
„Трудим се да дан започнем радом на пројекту који је тренутно актуелан, такорећи да се бавим нечим битним. После проверим имејл и листу задатака ако има неки новопријављени буг, то се трудим да одмах исправим. Тај начин рада траје до 7 навече, а у међувремену стигнем да одем на кафу, ручак, партију стоног тениса или билијара.“ – описује Срећко свој типичан радни дан.
Поред Срећка, у Facebook-у ради још шест РАФ-ових студената, а дружење из студентских дана наставили су и у Америци. Друже се, путују заједно и истичу да им много значи што су дошли заједно. У Америци се Срећку највише допада инфраструктура. „Све функционише, прагматичност се види на сваком кораку. Осим тога, људи су веома културни, сустретљиви и лепо се опходе према странцима. Највише ми недостаје домаћа кухиња и домаћи, европски дух, али далеко било да ономе што имамо овде нешто фали.“ – закључује он.