Srećko Toroman, RAF-ov diplomac, već tri godine radi u sedištu kompanije Facebook u Kaliforniji. Iako nema mnogo slobodnog vremena, potrudio se da odgovori na naša pitanja i podeli svoja iskustva sa mlađim generacijama studenata Računarskog fakulteta.
„Što se tiče obrazovanja, mislim da je ono kod nas na solidnom nivou. U potpunosti sam zadovoljan svojim školovanjem na Računarskom fakultetu, ali mislim da same fakultetske aktivnosti nisu dovoljne i da je potrebno dosta samostalnog rada, što sam ja i rado praktikovao. To znači bitno je biti prisutan na fakultetu, ali isto tako je bitno pratiti šta se dešava u industriji, šta se razvija – razvijati praktične veštine na svoju ruku. Taj samostalan rad i rad na fakultetu spojiš i nemaš brige u kakvu god firmu da odeš, bićeš OK.“ – ističe Srećko i daje važan savet svim budućim programerima i IT inženjerima: „Imate dva pravca – akademija ili industrija. Ako hoćete u akademiju, ne mogu da vas posavetujem mnogo, ali ako hoćete da se bavite industrijom, onda želim da istaknem važnost praktičnog samostalnog rada. Iskustvo će vam sigurno dobro doći, u svakom pogledu.“
Srećku je trebalo par meseci da se navikne da radi u jednoj od najvećih IT kompanija na svetu, ali sada to ni ne primećuje. Čini mu se da bi se sad teško privikao da radi u manjoj sredini. Njegov radni dan počinje doručkom u kafeu na kampusu ili nekoj od malih kuhinja, koje su raštrkane po svim zgradama, na svim spratovima.
„Trudim se da dan započnem radom na projektu koji je trenutno aktuelan, takoreći da se bavim nečim bitnim. Posle proverim imejl i listu zadataka ako ima neki novoprijavljeni bug, to se trudim da odmah ispravim. Taj način rada traje do 7 naveče, a u međuvremenu stignem da odem na kafu, ručak, partiju stonog tenisa ili bilijara.“ – opisuje Srećko svoj tipičan radni dan.
Pored Srećka, u Facebook-u radi još šest RAF-ovih studenata, a druženje iz studentskih dana nastavili su i u Americi. Druže se, putuju zajedno i ističu da im mnogo znači što su došli zajedno. U Americi se Srećku najviše dopada infrastruktura. „Sve funkcioniše, pragmatičnost se vidi na svakom koraku. Osim toga, ljudi su veoma kulturni, sustretljivi i lepo se ophode prema strancima. Najviše mi nedostaje domaća kuhinja i domaći, evropski duh, ali daleko bilo da onome što imamo ovde nešto fali.“ – zaključuje on.