Zaštita privatnosti je relativno novi koncept. Većina ljudi živi u zajednicama gde su ljudi blisko povezani i upoznati sa životima svojih najbližih prijatelja i komšija. Ideja o privatnosti, kao važnom delu lične bezbednosti, je još noviji pojam o kome se često raspravlja, dok je potreba za javnom bezbednošću – zidovima koji se moraju braniti i vratima koja se moraju zaključavati – neosporna. Čak i najžešći anarhisti priznaju postojanje nasilnika i neprijatelja. Bogataši i dalje mogu da priušte visoke zidove i zatvorena vrata. Privatnost je već dugo luksuz i tako se prema njoj i odnosimo; potrošna roba, koju je lepo imati, ali nije neophodna. Jačanje takvog stava je izuzetno jednostavan proces, čak instinktivan, kod ljudi koji žive u malim zajednicama i imaju vrlo malo privatnosti.
Danas se uglavnom tehnološka bezbednost smatra nagodbom između javne bezbednosti i zaštite privatnosti, ali prvenstvo se uvek daje javnoj bezbednosti. Razmotrite samo stalni zahtev za „zlatnim ključem“ koji otvara zadnja vrata tako da vlada može da pristupi šifrovanim podacima. Protivnici takvih zahteva stalno spominju ranjivost takvog sistema koja će privući „loše momke“ – hakere, uhode i zlonamerne programe. Nekolicina spominje i moralna pitanja koja su u vezi sa primenom podataka čak i kad bi vlada imala „zlatni ključ“ koji bi bio potpuno bezbedan.
Razmislite samo o čitaču registarskih tablica koji će uskoro moći vrlo precizno i u realnom vremenu da odredi položaj vozila u Kaliforniji; или o ubici iz Zlatne države koji je identifikovan zahvaljujući preturanju po javnim DNK podacima da bi se došlo do podudaranja. Deljenje ličnih podataka i nije tako strašno ako nam neko može garantovati da oni neće doći u ruke hakera, zar ne? Javna bezbednost – hvatanje kriminalaca i sprečavanje terorističkih napada – mnogo je važnija od zaštite privatnosti, zar ne?
Razmislite, zatim, o korporativnoj bezbednosti, koja je kao i javna bezbednost, mnogo važnija od zaštite privatnosti. Uzećemo samo primer društvene mreže „ Facebook“, koja stalno napada privatnost u ime povezivanja ljudi – zbog čega je postala i jača i neizbežna u svakodnevnom životu – dok kompanija pojačava kontrolu nad svojim zaposlenima i podacima.
Jaka korporativna bezbednost, međutim, još više ističe ideju da je privatnost samo luksuz za bogate i moćne. Ništa se ne bi promenilo kad bi velike kompanije otvorile svoje knjige, kao što se ništa značajno ne bi dogodilo ni kad bi obični ljudi razmenili svoju privatnost za javnu bezbednost, zar ne? Možda bismo mogli i da kažemo da su bliske zajednice ljudi mnogo bolje i zdravije od, recimo, stambene zgrade u kojima nekoliko desetina stanara koji u njoj žive ne znaju kako im se zovu komšije. Javna bezbednost je neizostavna stavka u životu, a zaštitu privatnosti bi bilo lepo imati.
Osim…
Iako upućeniji u razliku između zaštite privatnosti i javne bezbednosti uvek govore o telefonskim brojevima или registarskim tablicama или DNK podacima или šifrovanim porukama, običnom čoveku je sasvim jasno da to nema mnogo veze sa luksuzom bogatih или sa blisko povezanim zajednicama. Ovde se govori o prikupljanju i korišćenju ogromnog broja podataka. Vlade i korporacije prikupljaju neverovatan broj izuzetno osetljivih ličnih podataka od nekoliko milijardi ljudi.
Takva akumulacija podataka više ne može biti samo problem „zaštite privatnosti“ već ogroman problem „javne bezbednosti“.
U stvari, postoje bar tri problema. Prvi je nedostatak privatnosti koji uvek ima negativan uticaj na disidente i borce za slobodu. Privatni prostor je plodno tlo za eksperimente u društvu. Ako znate da se svaki vaš korak prati kao i svaki vaš razgovor, dakle, ako znate da nemate svoj privatni prostor, verovatno nećete isprobavati bilo šta što je u suprotnosti sa pravilima i normama. Danas u doba sveprisutnih kamera, prepoznavanja lica i koraka i čitača registarskih tablica, prati se svaki vaš pokret.
Ako vam se ne sviđa etos zajednice u kojoj živite, možete se preseliti u neku drugu čiji vam etos više odgovara, ali mnogo je teže promeniti narod или državu. Setite se vremena kad su marihuana i homoseksualnost bili zabranjeni na zapadu. (I danas su na mnogim mestima.) Da li bi to bilo drugačije da je tada postojao široko rasprostranjeni nadzor i mogućnost opšte primene zakona? Da li smo sigurni da su naši zakoni savršeni samo danas i da ćemo na nove tehnologije odgovoriti tako što ćemo ih odmah regulisati zakonima koji će biti mudri i odgovarajući na duge staze?
Drugi problem se sastoji u tome što će nestajanje privatnosti za siromašne i njeno očuvanje kod bogatih pomoći održavanju postojećih zakona, standarda или vlada i ohrabriti korupciju, iskorišćavanje i dogovorni kapitalizam. Ako je kardinal Rišelje rekao da bi u šest redova koje je napisao najpošteniji čovek mogao da nađe razlog da ga obesi, zamislite samo koliko bi danas bilo kojoj vlasti bilo lako da pristupi svemu što je neki disident rekao i napisao, dok bi ona sama i dalje očuvala svoju privatnost. Koliko vremena treba da prođe da bi brisanje anti-terorističke privatnosti postalo selektivna primena nepravednih zakona, a da bi i ona postala potraga za svima koji traže promenu postojećeg stanja?
Treći problem je povezan sa sve razvijenijom sposobnošću tehnologije da manipuliše javnošću na osnovu prikupljenih lični podataka. Da li sad mislite da je reklamiranje loše? Zamislite samo kad veštačka inteligencija počne da optimizuje povratnu spregu oglašavanje → ponašanje → podaci. Tad ćete, verovatno, obožavati reklame na primalnom i limbičkom nivou. Zastupnici ovakvog procesa kažu da je bolje da ih volite nego da ih mrzite. Međutim, sprega propaganda → ponašanje → podaci uopšte se ne razlikuje od oglašavanje → ponašanje → podaci i potpuno je pogodna za proces optimizacije.
Kad se nakupljeni lični podaci mogu iskoristiti za manipulisanje javnim mnjenjem u ogromnom obimu, privatnost više ne može biti lični luksuz. Kad bogata vlast može da koristi nesimetričnu privatnost da bi diskreditovala disidente, dok sama ostaje prikrivena, privatnost više ne može biti lični luksuz. Kad stalni nadzor или pretnja stalnim nadzorom sistematski odvraća i zastrašuje ljude od isprobavanja novih ideja i izražavanja oprečnih razmišljanja, privatnost više nije lični luksuz. Zastrašujuće je to što ćemo uskoro živeti u takvom svetu, ili, možda, već živimo.